Druze Tito mi ti se kunemo
  • Godine su prosle pune muka.
  • Ginulo se za slobodu nijemo.
  • Ili s pjesmom umesto jauka,
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
  • Veselje se siri na sve strane,
  • sad slobodno po zemlji idemo.
  • Al' velike pamticemo dane,
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
  • Praznik s'lazi na ulice
  • u oblake da letimo smjelo.
  • Nase pjesme zli neka se plase.
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
racunajte na nas
  • U ime svih nas iz pedeset i neke
  • Za zakletvu Titu ja spev'o sam stih
  • Ne spominjem proslost ni bitke daleke
  • Jer rodjen sam tek posle njih
  • Al zivot pred nama jos bitaka skriva
  • I preti nam preti ko duboki vir
  • Ja znam da nas ceka jos sto ofenziva
  • Jer moramo cuvati mir
  • Racunajte na nas
  • Sumnjaju neki da nosi nas pogresan tok
  • Jer slusamo ploce i sviramo rock
  • Al' negde u nama je bitaka plam
  • I kazem vam sta dobro znam
  • Racunajte na nas
  • U nama je sudbina buducih dana
  • I neki se mozda i plase za nju
  • Kroz vene nam tece krv partizana
  • Racunajte na nas
  • Racunajte na nas
Put u Kumrovec
  • Oživi misao, putevi bježe,
  • Zagorje pjeva: kaj,
  • i srce igra, pjesmu doseže:
  • je li to Gupčev kraj?
  • Sutla vijuga: modra tkanica,
  • zar je to Tahijev dvor?
  • Gle, preko šuma i oranica
  • zamak gleda odozgor.
  • Odmiče cesta, ljepota dana,
  • i jesen sva od svile
  • miriše njiva zaorana
  • i jata ptica krile.
  • "O lijepa naša..." slova sjaju,
  • s kamena stih nas zove,
  • himna se rodila u ovom kraju,
  • da, himna zemlje ove,
  • Jurimo, jurimo, Kumrovec, eno,
  • pred nama kao na dlanu;
  • mašemo rukom uzbuđeno,
  • a riječi ućute, stanu.
  • I onda tišina: ožive slike,
  • stranice pjevaju, zbore,
  • promiču tako dani i bitke
  • kroz naše krvave gore
  • I dok čitamo sa zida slova:
  • "Ovdje se rodio Tito";
  • golub slijeće sa starog krova
  • i kruži ponosito
  • Susjed je vajar iskles'o lik,i kruži ponosito
  • što nas sad gleda blago,
  • slobode naše to je spomenik
  • i sveg što nam je drago.
  • i sveg što nam je drago.
  • Uniđem pod krov, dodirnem rukom.
  • Uniđem kolijevka leži mala,.
  • priprosta zipka s drvenim lukom
  • Maršala odnjihala!
  • I na ognjištu vatra se žari
  • ko simbol misli žive,
  • pucketa tiho i ko da zari
  • juriše i ofanzive.
  • O gori vatro, vječno, žarko
  • kao misao Tita,
  • i svijetli toplo ko sunce jarko
  • i budi uzorita
  • U tvome sjaju nek se rode
  • i nove naše snage,
  • i nek nas i dalje cilju vode
  • i zastave crvene, drage!
bolna lezi omladinka Mara
Nema zapisa.
Izvori informacija
Nema zapisa.
Informacije
  • Za pisanje bloga kao informacije uglavnom koristim objavljene tekstove sa neta ili iz knjiga sa tematikom iz perioda stvaranja JUGOSLAVIJE , Neki tekstovi su obradjeni a neki objavljeni originalno
Blog
subota, ožujak 15, 2008
U ponedeljak 23 juna 1941 godine jedan sto ostao je prazan u Odeljenju za čekove sarajevske Hipotekarne banke:
-Zna li ko šta je sa Perićem? – pitao je šef ostale službenike.
Niko nije odgovorio i šef se vratio u kabinet. Tamo je već sedeo policiski agent.
-Seste li šta saznali?
-Nije javio o eventualnoj bolesti...
-Kakva bolest, molim vas! Još noćas smo ga tražili kod kuće, ali ga ni tamo nema.
-A mogu li znati šta je Perić skrivio? To je, inače, dobar i poslušan službenik!
-»Dobar i poslušan!« Gospodine moj, on je organizovani član Komunističke partije, a takvima je od juče odzvonilo...
-Ne bih to nikad predpostavio za Perića!
-Prevejanac kao i ostali »crveni«: osjetio je da će po ga pojuriti, pa se sklonio. Ali ništa neće pomoći, jer su sada došli na tapet čak i prije Jevreja i nepokornih Srba. Dajte mi neke podatke o njemu.
-Ništa izuzev onog što stoji u njegovom Službeničkom listu: Rođen 1919 u Prijepolju, u Sandžaku, vrlo siromašan po porijeklu, sam se školovao pohađajući u Sarajevu Trgovačku akademiju, a zatim upisao na Visoku komercijalnu u Beogradu. Od prošle godine je kod nas. Marljiv i disciplinovan, preozbiljan za svoje godine...
-I član ilegalnog Mjesnog komiteta komunista! – uzviknuo je agent žurno izlazeći iz kabineta.
Vladimir Perić je, sa duboko natučenim šeširom preko čela, prolazio tih dana širokim pločnikom uz Hipotekarnu banku i pogledom milovao ogromne kamene stubove na glavnom ulazu. Iz razmišljanja trgnuo ga je Mile Perković, takođe član Mesnog komiteta:
-Nešto si se mnogo zamislio!
-A, ti si, Mile! Posmatram ovo moje prvo mesto ozbiljnog službovanja: rastužio sam se što ne smem više da uđem u ovu lepu zgradu...
-Na zagledaj mnogo: sigurno su te već tražili. Saznali smo da, kao po spisku,jure sve naše drugove.
Videli su se opet na sastanku Mesnog komiteta sa drugom Svetozarem Vukomanovićem – Tempom. Borba se već rasplamsavala i delegat Centralnog komiteta lično je donosio poruke druga Tita želeći, posle razgovora sa drugovima iz Pokrajinskog komiteta, da vidi i partiske radnike koji su preduzimali neposredno na sebe zadatak organizovanja otpora u gradu. U zavučenoj kući u ulici Hajduk – Veljka našli su se na okupu Lepa Perović, Dane Olbina, Olga Maradović, Mile Perković, Vladimir Perić i Esad Čengić. Bilo je govora o svim stvarima, jer se od sarajevske organizacije mnogo očekivalo. Zaključeno je da se Gradski odbor Narodne pomoći proširi na pododbore u Novom Sarajevu, Crnom Vrhu, Marindvoru, Centru, Vratniku, Kovačima, Skenderiji, Bistriku i Babića Bašti. Dok su deljena zaduženja, Vladimir Perić je napomenuo:
-Ja bih mogao da uzmem Crni Vrh, jer me tamo naročito dobro poznaju!
-Pa ti stanuješ na drugoj strani!
-Ali tamo mij, znate, devojka: pratio sam je, dok se moglo, skoro svako veče.
Počela je da radi veza s oslobođenom teritorijom. Kuriri i oni koji su posebno upućivani kucali su na vrata inžinjera Veljka Vukovića u Tvrtkovoj ulici i pitali:
-Da li je Srđa kod kuće...? – bila je to lozinka za vezu koja je išla u Zagreb.
Usred neopreznosti jednog druga u Zagrebu, ovo mesto je provaljeno i pronalazile su se druge mogućnosti. Kuriri su sada svraćali u stan Milana Božića ili u radnju Maltera gde je lozinka glasila:
-Da vam nije, slučajno, preostalo nešto Gavrilovićeve slame?
Vladimir Perić se, i sam menjajući ilegalne stanove pojavljivao na raznim stranama Sarajeva izvršavajući naj raznovrsnije zadatke. Saznao je od Alije Hodžića da bistrički skojevci pripremaju diverziju na višegradskoj pruzi i došao na njihov sastanak:
-Budite što oprezniji, drugovi! Kakvo je obezbeđenje na pruzi?
-Do Dovlića skoro nikakvo. A moramo naučiti da postavljamo mine pre nego što krenemo u partizane.
Vladimir Perić je odvratio:
-Ali ne možemo svi najednom u partizane. Nije manje dragoceno ovo što radimo u gradovima.
Kada je Lepa Perović pala u zatvor koji je improvizan u zgradi Bogoslovije, učestvovao je u organizovanju njenog bekstva, jer ustaški policajci i Gestapo nisu, srećom, u masi zatvorenika, otkrili sekretara Mesnog komiteta. Bekstvo je uspelo čak i sekretaru Pokrajinskog komiteta Isi Jovanoviću koji se jedne zore izvukao kroz podrum Bogoslovije zajedno sa Vasom Miskinom, Nisimom Albaharijem i Milutinom Đuraškovićem. Njih četvorica su istovremeno izašli na oslobođenu teritoriju. Nešto kasnije Lepa Perović otišla je u Hercegovinu.
Na Perića kao da su zaboravili...
Sredinom septembra 1941 godine prihvatio je iz Zagreba grupu od četiri druga organizujući njihov prolazak prema Stolicama gde su žurili na savetovanje u Vrhovni štab. Bili su to: Rade Končar, Vlado Popović, Miha Marinko i Franc Leskošek. Na povatku Ivo Lola Ribar je iz Sarajeva produžio u Zagreb, a Edvard Kardelj i Ivan Maček u Sloveniju.
Sarajevo se nije predavalo, već prkosno dizalo glavu i počelo da zadaje neprijatelju vrlo neugodne udarce. Sa Romanije su stizale vesti o sve većim uspesima ustanka... Grad je svaki drugi dan bio obavešten o događajima u zemlji i na stranim frontovima putem »Radio vesti« (u 400 primeraka), posebnih biltena, letaka i proglasa. Zanimljiv je bio put ovog dragocenog materijalau neprekidnom nizu od juna 1941 do februara 1942 godine:
Vesti su hvatane u stanu Žužujića u Tepebašinoj ul. 8 i na matricu ih je izvlačio Muhidin Begić i slao u stan profesora Tvrtka Kanajeta koji je u Železničkom neboderu na Marindvoru vršio konačnu redakciju i pripremao za štampanje na ciklostilu. Rasparčavanje se vršilo u dućanu Mustafe Kurte na Alfakovcu: aktivista Fahrija Ajanović je ispod tezge snabdevao omladince koji su stizali po materijal iz raznih delova grada. Fina tehnika bila je smeštena u stanu mašinbravara Josipa Sigmunda u Jezero ulici gde je on zajedno sa inžinjerom Boleslavom Felčarom, izrađivao ilegalne lefitimacije i druge isprave. Vladimir Perić je i ovde često navraćao dok Sigmund nije uhapšen i, ne progovorivši ni reči, bio streljan na Vracima.
Zima je ove, 1941, godine došla prerano, i postajući nezapamćeno oštra, povećavala teškoće i brige ilegalaca. Odmah iza Nove godine Olga Maradović išla je, kao delegat Sarajeva, na pokrajinsko savetovanje koje je održano u Ivančićima kod Srednjeg uz učešće Vrhovnog komandanta Tita, Edvarda Kardelja, Aleksndra rankovića i još nekih članova CK KPJ. Kada se na povratku opet probila natrag po najvećoj mećavi, Vladimir Perić ju je upitao sa vidljivim žarom:
-Molim te, kako izgleda drug Tito? Ima li, kako kažu, svetloplave oči?
Sve češće su postajale provale i u Sarajevu, doduše pojedinačne i uz sjajno zatvorenih i mučenih drugovamali je neprijatelj njuškao kao pobesneo pas i sve više zateza obruč oko razgranatog partiskog rada koji je obuhvatao stotine rodoljuba. I zima je oticala sporo, jedva vukući dane.
Konačno, sa prvim danima proleća došla je i za Vladimira Perića vest da se prebaci na oslobođenu teritoriju Zeničkog odreda. Aktivnost u gradu preuzimao je na sebe novoformirani Mesni komitet, koji su sačinjavali: Džemal Bijedić, Adem Buć, Mladen Knežević – Traktor i Reuf Galošević, delujući od početka decembra 1942 godine kada je započela najeveć provala u prartiskoj organizaciji Sarajeva: preko 100 ljudi našlo se početkom 1943 na optuženičkonj klupi ustaškog prekog suda.
Kada je u zeničkom kraju četnički kapetan Radić izveo poznati »puč« početkom maja 1942, Vladimir Perić je, odupirujući se izdajnicima, ozbiljnije ranjen u prednji deo pluća. Onako ranjenog zatvorili su da u štalu zajedn sa osralim »nepokorenim« partizanima. Bradonjama je, kao i obično, prva na redu bila pljačka. Jedan se privukao Periću i pokušao da mu svuče sat sa ruke.
-Napolje, razbojnici! Kako vas nije stid! – povikao je ogorčen, i odgurnuo četnika od seve.
-Ko se to dere? – utrčao je u štalu komandir četničke straže.
-Ja. I da ne mislite da ću prestati da vas grdim, bando!
-Lakše, ili ću te zauvek sastaviti sa zemljom.
-Ne bi bio ni prvi, a ni poslednji. »Divan« je vaš razvojni put u odbrani porbljene zemlje: od pljačkaša i palikuća sada se postali i bratoubice.
-Šta ja uopšte govorim s tobom – odbrusio je četnik.
-Stidi se ukoliko je u tebi ostalo išta ljudsko. I dobro je da ste pustili brade: bar vam se neće videti crvenilo na licu...
Ostali zatvorenici umirivali su Perića, ali on nije moga ni hteo da se zaustavi. Izdajnik Golub Mitrović, dotadašnji komandir IX čete, iak se nije usudio da ovoj grupi učini nešto nažao i pustio ih bez oružja. Vladimira Perića previo je u selu Vukamanovićima Edhem Čamo i pomogao mu da se, iako ranjen, prebaci na Ozren. Oporavljajući se postepeno stigao je u Šekoviće na formiranje Šeste istočnobosanske brigade i ušao u štab Trećeg bataljona (komandant Vojislav Ilić) kao zamenik političkog komesara Tanasija Mihajlovića – Zlatka. Na smotri brigade drugog avgusta 1942 kod manastira Lovnice promarširalo je ispred Svetozara Vukomanovića – Tempa 550 ljudi koji su već tada imali, između ostalog, 27 mitraljeza. Sutradan, u šljiviku iznad Šekovića, održano je partizansko savetovanje aktivista stočne Bosne na kome su posebne referate, politički i organizacionii, podneli Cvijetin Mijatović – Majo i Hasan Brkić – Aco. Vladimir Perić je bio delegat svoje jedinice, ali nije uzimao reč u diskusiji: još je osećao posledice od ranjavanja.
Sledećih šest meseci proveo je u sastavu Šeste brigade, učestvujući u njenom prelasku u Srem. Partizasnku zimu i napore borbi ipak je lakše podnosio, ne ističući se naročito, ali i ne zaostajući iza ostalog komandnog kadra. A u proleće ga je čeklao novo iznenađenje: prelazak u ilegalni rad u Tuzl. Kad su mu to saopštavali u Oblasnom komitetu KP, upitao je:
-Idem li na duže?
-To se zasad ne zna.
Na polasku je sreo Mila Perkovića koji je u međuvremenu postavljen za sekretara Pokrajinskog komiteta SKOJ-a:
-Raduješ li se, Vlado? – upitao je Perković.
-Radujem. Znam da neće biti lako, ali, veruj, mene posebno uzbuđuje rad u okupiranim gradu.
Sedeli su na rascvetanoj livadi zagledavši se u plavičaste obronke majevice...
titanik @ 06:52 |Komentiraj | Komentari: 2 | Prikaži komentare