Druze Tito mi ti se kunemo
  • Godine su prosle pune muka.
  • Ginulo se za slobodu nijemo.
  • Ili s pjesmom umesto jauka,
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
  • Veselje se siri na sve strane,
  • sad slobodno po zemlji idemo.
  • Al' velike pamticemo dane,
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
  • Praznik s'lazi na ulice
  • u oblake da letimo smjelo.
  • Nase pjesme zli neka se plase.
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
racunajte na nas
  • U ime svih nas iz pedeset i neke
  • Za zakletvu Titu ja spev'o sam stih
  • Ne spominjem proslost ni bitke daleke
  • Jer rodjen sam tek posle njih
  • Al zivot pred nama jos bitaka skriva
  • I preti nam preti ko duboki vir
  • Ja znam da nas ceka jos sto ofenziva
  • Jer moramo cuvati mir
  • Racunajte na nas
  • Sumnjaju neki da nosi nas pogresan tok
  • Jer slusamo ploce i sviramo rock
  • Al' negde u nama je bitaka plam
  • I kazem vam sta dobro znam
  • Racunajte na nas
  • U nama je sudbina buducih dana
  • I neki se mozda i plase za nju
  • Kroz vene nam tece krv partizana
  • Racunajte na nas
  • Racunajte na nas
Put u Kumrovec
  • Oživi misao, putevi bježe,
  • Zagorje pjeva: kaj,
  • i srce igra, pjesmu doseže:
  • je li to Gupčev kraj?
  • Sutla vijuga: modra tkanica,
  • zar je to Tahijev dvor?
  • Gle, preko šuma i oranica
  • zamak gleda odozgor.
  • Odmiče cesta, ljepota dana,
  • i jesen sva od svile
  • miriše njiva zaorana
  • i jata ptica krile.
  • "O lijepa naša..." slova sjaju,
  • s kamena stih nas zove,
  • himna se rodila u ovom kraju,
  • da, himna zemlje ove,
  • Jurimo, jurimo, Kumrovec, eno,
  • pred nama kao na dlanu;
  • mašemo rukom uzbuđeno,
  • a riječi ućute, stanu.
  • I onda tišina: ožive slike,
  • stranice pjevaju, zbore,
  • promiču tako dani i bitke
  • kroz naše krvave gore
  • I dok čitamo sa zida slova:
  • "Ovdje se rodio Tito";
  • golub slijeće sa starog krova
  • i kruži ponosito
  • Susjed je vajar iskles'o lik,i kruži ponosito
  • što nas sad gleda blago,
  • slobode naše to je spomenik
  • i sveg što nam je drago.
  • i sveg što nam je drago.
  • Uniđem pod krov, dodirnem rukom.
  • Uniđem kolijevka leži mala,.
  • priprosta zipka s drvenim lukom
  • Maršala odnjihala!
  • I na ognjištu vatra se žari
  • ko simbol misli žive,
  • pucketa tiho i ko da zari
  • juriše i ofanzive.
  • O gori vatro, vječno, žarko
  • kao misao Tita,
  • i svijetli toplo ko sunce jarko
  • i budi uzorita
  • U tvome sjaju nek se rode
  • i nove naše snage,
  • i nek nas i dalje cilju vode
  • i zastave crvene, drage!
bolna lezi omladinka Mara
Nema zapisa.
Izvori informacija
Nema zapisa.
Informacije
  • Za pisanje bloga kao informacije uglavnom koristim objavljene tekstove sa neta ili iz knjiga sa tematikom iz perioda stvaranja JUGOSLAVIJE , Neki tekstovi su obradjeni a neki objavljeni originalno
Blog
srijeda, veljača 6, 2008
Četa je zauzela položaje nasuprot ustašama iz susjednih muslimanskih sela. Granični predio između srpskog i muslimanskog stanovništva zovu ovdje »Suva međa«. Muslimani, koje svi Bojančani nazivaju Turcima, dobro su naoružani i sada, pošto su Srbi stavljeni izvan zakona, zalijeću se u ova sela u pljačku i pokolj. Na položajima se pomalo puškara i dosadno je; ništa se ne događa. Najbolji strijelci u našoj četi su Milan Vrpoljac i Rade Bijelić-Brko.1 Obojica su sredovječni ljudi. Imaju manliherice i od njih se očekuje da pogode Turčina i na kilometar udaljenosti !

Odjednom se nekakav odrpanac s »turske« strane odvojio i trkom zaletio prema našim položajima. Njegovi su ga štitili žešćom vatrom iz pušaka i jednog puškomitraljeza.

»Ide krasti komušinu!« reče mi Brko, moj dobrovoljni partizanski instruktor.

Zaista, na polju, između njihova i našeg položaja, bilo je snopova mokre trule komušine. Polje se smatralo ničijom zemljom i komušina se mogla pospremiti samo pod cijenu smrtne opasnosti. Da li je otimanje komušine stvar viteštva i odvažnosti, ili je za njih tako dragocjena, nisam još uspio ustanoviti.

Kad se odrpanac primaknuo žuđenom kupu, koji od našega položaja nije bio udaljen više od kojih stotinu metara, Brko i Milan zapucaju. Pucali su i ostali, to jest samo oni koji imaju karabine. Lovačka puška ne nosi tako daleko. Nisu ga pogodili. Ustaški meci fijukali su nisko iznad naših glava ili se zabadali oko nas u snijeg i, taleći ga, cvrčali kao uštipci na vreloj masti. Nije bilo lako podići glavu i pozorno nišaniti. Čovjek je stigao do komušine, uprtio dobar naramak i zečjim trkom odmaglio nazad svojima.

Spustio se sumrak i čarka prestade. Ujutro ćemo opet na isti položaj.

»Tako to ide iz dana u dan«, reče mi Brko. »Da ne držimo taj položaj, zalijetali bi nam se u sela na pljačku i pokolj. Divljač je to, opaka«, zaključi.

»A komušina?« upitam.

»Eh, komušina! Kradu je svaki dan. To im je kao neki njihov sport. Možda se i klade. Desi se da ustrijelimo ponekog. Ne uteče uvijek kao danas . . . Zna biti veselije. Dovikuju oni nama i mi njima. Danas su bili mučaljivi.«

»A što vičete?«

»Naš komandir zove se Rara, a njihov Zara. Oni viču »Bolji Zara nego Rara«, a mi: »Bolji Rara nego Žara« . . . i psujemo se ... Šta bi drugo?«

Kakvo zadovoljstvo strijeljati odrpance iz susjednih sela, koji se zalijeću po trulu komušinu tko zna iz kojih razloga! Sva sreća što nemam karabina, a moj preklopni štuc broj 16 nosi samo četrdeset koraka! Bojanska četa je sastavljena od sirovih momaka. Njih očito ne more slične brige. Oni štite svoja sela od pljačke i pokolja i svakog naoružanog ustašu, kad im stupi na nišan, gađaju.

Pada hladna veljačka kiša. Poljana je prekrivena prljavim, razgaženim snijegom. Četa je postrojena pokraj blatna, raskvašenog puta. Nasuprot su seljaci — muškarci, žene i djeca. Ima ih nekoliko stotina. U sredini je špijun, pokraj njega dva borca s puškama o ramenu. To su sprovodnici. Špijun je sredovječan čovjek, visok, mršav, opuštenih brkova svijetloprljave boje. Sirotinjski je odjeven; u kratkom otrcanom kaputu i starim hlačama sa zakrpama. Ruke su mu debelim lancem vezane na leđima. Lice mu je sivo od straha.

Komesar je izišao iz stroja. Opisao je špijunovu krivicu i zatražio smrtnu kaznu. Svi su povikali: Smrt!

Vodnik je vojničkim korakom prišao špijunu, odrješitim i vičnim zahvatom trgnuo veliki pištolj iz kožnog toka o pojasu, sigurnom rukom nanišanio iz blizine i opalio.

Pogodio ga je točno u zatiljak. Najprije mu naglo klecnuše noge u koljenima. Tako je časak ostao u polučučećem stavu. Onda se zaljuljao prema naprijed, pa prema nazad, i sasvim se izvrnuo na leda.

Narod se počeo razilaziti. Komandir je poveo četu u bazu . . .

»Je li čovjek, kada ga strijeljaju, uvijek pada na leđa?« upitam Brku, koji mi je najdraži u četi.

»Uvijek, ako ga pogodiš u zatiljak«, odgovori on znalački.

»Jesi li ti već koga strijeljao?«

»Događalo se ... i ti ćeš«, reče osvjedočeno.

»Za lakše slučajeve treba dobro izbatinati, a za teže strijeljati.«

»Kakvi su to lakši slučajevi?«

»Pa to, kad odu u uporište trgovati ... i tako. Uhvate ih ustaše i ispituju o nama.«

»Što mogu saznati a što već ne znaju?«

»Gle vraga! Što mogu saznati!? Saznaju za zemunice s hranom, za članove odbora i za partizanske familije . . . svašta.«

»I takve, kažeš, treba batinati?«

»Takve koji izdaju treba ubiti, a sve bez razlike koji odlaze u varoš i mešetare s ustašama treba batinati. Prije se batinalo, više ne smijemo. Zabranjeno je od štaba. Sad ti je i kod nas sve po propisima kao u pravoj vojsci. Da se mene pita, ja bih uveo batinanje. Lijepo ga naguziš i raspališ mu deset do pedeset čvrstih dobrim prutom, već prema krivici. Može Čovjek podnijeti i preko sto batina.«

»I?«

»Šta, i? Ništa! Strese se, pogladi se pozadi i ode sretan što nije gore prošao.«

»Da, mogao je i gore proći«, složim se ...

Neće mi biti lako medu Bojančanima. Zasad sam još regrut i zelembać, i najinteligentnije je da šutim i promatram. Inače bi se moglo dogoditi da i meni raspale deset do pedeset vrućih čvrstim prutom, već prema krivici. Uostalom, čovjek, pogotovo ako je mlad i ako dolazi iz grada, mora biti pripravan da se u ovakvim prilikama otarasi romantične popudbine i prilagodi se realnom životu . . .

Stigla je moja partijska karakteristika. Odmah je sazvan sastanak, izabrali su me za sekretara ćelije. To je moja prva partijska funkcija. U našoj Četi su četiri člana i dva kandidata Partije. Skojevaca nema. Članovi su: Adam Mraković, komesar; Milan Sužnjević-Čiko, delegat; Milan Jednak2, vodnik, i ja. Kandidati su: Rade Grmuša, komandir; i Ivan Žic, borac.

Drugoga dana prekomandiran je Adam Mraković na dužnost komesara u neku drugu četu. Na njegovo mjesto, za komesara naše čete, postavljen je Milan Sužnjević, a za političkog delegata Prvog voda postavili su mene. Avanzirao jesam, ali poštene se puške domogao nisam. Novi komesar dao mi je neke političke materijale i darovao mi svoju kožnu torbicu u kojoj ću ih čuvati. Među njima nalaze se i »Dvanaest uslova boljševizacije«, koji se proučavaju na svim partijskim sastancima. Odmah su me počeli zvati »druže politički!« Tako je ovdje uobičajeno. Dosad me nisu zvali nikako. Prezime mi teško izgovaraju, a za ime se nisu interesirali . . . Preklopni štuc broj 16 opasno mi kvari ugled. Sreća što sam iz Zagreba donio pištolj. Pištolj je u Bojanskoj četi rijetkost.

Adam Mraković se iste večeri oprostio. Ponosan je što su ga postavili za političkog komesara Prve čete 1. bataljona. To je najbolja četa u Odredu. Naša Bojanska četa još je mlada i loše naoružana. Ne uživa osobit ugled. On odlazi, a mi ostajemo da i dalje puškaramo oko trule komušine na ničijoj zemlji.



1 Milan Vrpoljac i Rade Bijelić-Brko poginuli su u NOB-i.
titanik @ 11:02 |Komentiraj | Komentari: 0