Druze Tito mi ti se kunemo
  • Godine su prosle pune muka.
  • Ginulo se za slobodu nijemo.
  • Ili s pjesmom umesto jauka,
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
  • Veselje se siri na sve strane,
  • sad slobodno po zemlji idemo.
  • Al' velike pamticemo dane,
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
  • Praznik s'lazi na ulice
  • u oblake da letimo smjelo.
  • Nase pjesme zli neka se plase.
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
racunajte na nas
  • U ime svih nas iz pedeset i neke
  • Za zakletvu Titu ja spev'o sam stih
  • Ne spominjem proslost ni bitke daleke
  • Jer rodjen sam tek posle njih
  • Al zivot pred nama jos bitaka skriva
  • I preti nam preti ko duboki vir
  • Ja znam da nas ceka jos sto ofenziva
  • Jer moramo cuvati mir
  • Racunajte na nas
  • Sumnjaju neki da nosi nas pogresan tok
  • Jer slusamo ploce i sviramo rock
  • Al' negde u nama je bitaka plam
  • I kazem vam sta dobro znam
  • Racunajte na nas
  • U nama je sudbina buducih dana
  • I neki se mozda i plase za nju
  • Kroz vene nam tece krv partizana
  • Racunajte na nas
  • Racunajte na nas
Put u Kumrovec
  • Oživi misao, putevi bježe,
  • Zagorje pjeva: kaj,
  • i srce igra, pjesmu doseže:
  • je li to Gupčev kraj?
  • Sutla vijuga: modra tkanica,
  • zar je to Tahijev dvor?
  • Gle, preko šuma i oranica
  • zamak gleda odozgor.
  • Odmiče cesta, ljepota dana,
  • i jesen sva od svile
  • miriše njiva zaorana
  • i jata ptica krile.
  • "O lijepa naša..." slova sjaju,
  • s kamena stih nas zove,
  • himna se rodila u ovom kraju,
  • da, himna zemlje ove,
  • Jurimo, jurimo, Kumrovec, eno,
  • pred nama kao na dlanu;
  • mašemo rukom uzbuđeno,
  • a riječi ućute, stanu.
  • I onda tišina: ožive slike,
  • stranice pjevaju, zbore,
  • promiču tako dani i bitke
  • kroz naše krvave gore
  • I dok čitamo sa zida slova:
  • "Ovdje se rodio Tito";
  • golub slijeće sa starog krova
  • i kruži ponosito
  • Susjed je vajar iskles'o lik,i kruži ponosito
  • što nas sad gleda blago,
  • slobode naše to je spomenik
  • i sveg što nam je drago.
  • i sveg što nam je drago.
  • Uniđem pod krov, dodirnem rukom.
  • Uniđem kolijevka leži mala,.
  • priprosta zipka s drvenim lukom
  • Maršala odnjihala!
  • I na ognjištu vatra se žari
  • ko simbol misli žive,
  • pucketa tiho i ko da zari
  • juriše i ofanzive.
  • O gori vatro, vječno, žarko
  • kao misao Tita,
  • i svijetli toplo ko sunce jarko
  • i budi uzorita
  • U tvome sjaju nek se rode
  • i nove naše snage,
  • i nek nas i dalje cilju vode
  • i zastave crvene, drage!
bolna lezi omladinka Mara
Nema zapisa.
Izvori informacija
Nema zapisa.
Informacije
  • Za pisanje bloga kao informacije uglavnom koristim objavljene tekstove sa neta ili iz knjiga sa tematikom iz perioda stvaranja JUGOSLAVIJE , Neki tekstovi su obradjeni a neki objavljeni originalno
Blog
petak, ožujak 7, 2008


Šesnaestog januara 1942. godine, Takovska četa Čačanskog bataljona vodila je kod Močioca u blizini Uvca borbu s četnicima. Bilo je vrlo hladno, sneg veliki, a borba nije prestajala ceo dan. Četnici su davali žestok otpor našem nadiranju u Srbiju.

Ovo je za mene bilo vatreno krštenje. U jesen 1941. godine, iz Srbije sam se povlačila sa bolnicom, pa nisam dotad učestvovala ni u jednoj borbi. Zato mi je ovog puta sve to izgledalo tako čudno i neobično.

Dok su drugovi pravili od snega zaklon, stajala sam kao kip i posmatrala šta rade. I tako bih stajala i zurila u drugove sve dok me neko ne bi opomenuo:

— Lezi ne otkrivaj položaj!

Tada bih legla u sneg i ležala sve dok opet ne bi čula:

— Ustaj i prebacuj se, šta čekaš!?

I tako sam se ceo dan, smrznuta u snegu, ponašala kao neki automat, radila samo ono što mi drugovi kažu. Najviše sam se bojala da ne izgubim i ostanem ležeći u snegu. Posebna mi je briga bila – šta da radim ako neko od drugova bude ranjen. I baš dok sam razmišljala o tome, neko me pozva i reče:

— Brzo dođi ovamo, jedan drug je ranjen!

Pojurih prema ranjeniku. Za mnom osu rafal iz mitraljeza. Od straha ništa nisam čula ni videla. Ranjenik je ležao u zaklonu, a ja od uzbuđenja, sam ljudske siluete, ne vidim ništa drugo. Zato ga upitah:

— Jesi li ti, druže, ranjen?

On me pogleda onako uplašenu i reče:

— Jesam. Ranjen sam u nogu.

Malo se pribrah, izvadih prvi zavoj i rekoh mu da sedne. Dok sam ga pripremala za previjanje slučajno bacih pogled na mesto gde je ležao. Kad primetih tragove krvi na snegu pripade mi zlo, ali ipak, poslednjim naporom snage raseko mu nogavicu od pantalona i počeh da ga previjam.

To je bio moj prvi zavoj. Na kursu prve pomoći, u prvim danima ustanjka, učila sam teoriju ''prvog zavoja''. Praktično previjanje radili smo na zdravim drugovima, pa mi sve to nije izgledalo ni teško ni strašno. Kasnije u bolnici previjala sam drugove, ali mi ni to nije bilo tako teško jer to nisu bile sveže rane.

A sada dok zavijam svog prvog ranjenika i borim se da mu zaustavim dragocenu krv, drhtim kao prut. Borila sam se da sakrijem strah i uzbuđenje, ali mi nije pošlo za rukom. Najzad je to i ranjenik primetio. Poče me tešiti i kuražiti. Bilo mi je neprijatno zbog prisutnih drugova, jer me sada na prvom ispitu vide tako zbunjenu i nespretnu. Ipak, niko mi nije ništa zamerio, već su me svi drugarski tešili i objašnjavali kako je ovo samo početak, a da velike teškoće tek predstoje.
titanik @ 21:02 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare