Druze Tito mi ti se kunemo
  • Godine su prosle pune muka.
  • Ginulo se za slobodu nijemo.
  • Ili s pjesmom umesto jauka,
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
  • Veselje se siri na sve strane,
  • sad slobodno po zemlji idemo.
  • Al' velike pamticemo dane,
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
  • Praznik s'lazi na ulice
  • u oblake da letimo smjelo.
  • Nase pjesme zli neka se plase.
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
racunajte na nas
  • U ime svih nas iz pedeset i neke
  • Za zakletvu Titu ja spev'o sam stih
  • Ne spominjem proslost ni bitke daleke
  • Jer rodjen sam tek posle njih
  • Al zivot pred nama jos bitaka skriva
  • I preti nam preti ko duboki vir
  • Ja znam da nas ceka jos sto ofenziva
  • Jer moramo cuvati mir
  • Racunajte na nas
  • Sumnjaju neki da nosi nas pogresan tok
  • Jer slusamo ploce i sviramo rock
  • Al' negde u nama je bitaka plam
  • I kazem vam sta dobro znam
  • Racunajte na nas
  • U nama je sudbina buducih dana
  • I neki se mozda i plase za nju
  • Kroz vene nam tece krv partizana
  • Racunajte na nas
  • Racunajte na nas
Put u Kumrovec
  • Oživi misao, putevi bježe,
  • Zagorje pjeva: kaj,
  • i srce igra, pjesmu doseže:
  • je li to Gupčev kraj?
  • Sutla vijuga: modra tkanica,
  • zar je to Tahijev dvor?
  • Gle, preko šuma i oranica
  • zamak gleda odozgor.
  • Odmiče cesta, ljepota dana,
  • i jesen sva od svile
  • miriše njiva zaorana
  • i jata ptica krile.
  • "O lijepa naša..." slova sjaju,
  • s kamena stih nas zove,
  • himna se rodila u ovom kraju,
  • da, himna zemlje ove,
  • Jurimo, jurimo, Kumrovec, eno,
  • pred nama kao na dlanu;
  • mašemo rukom uzbuđeno,
  • a riječi ućute, stanu.
  • I onda tišina: ožive slike,
  • stranice pjevaju, zbore,
  • promiču tako dani i bitke
  • kroz naše krvave gore
  • I dok čitamo sa zida slova:
  • "Ovdje se rodio Tito";
  • golub slijeće sa starog krova
  • i kruži ponosito
  • Susjed je vajar iskles'o lik,i kruži ponosito
  • što nas sad gleda blago,
  • slobode naše to je spomenik
  • i sveg što nam je drago.
  • i sveg što nam je drago.
  • Uniđem pod krov, dodirnem rukom.
  • Uniđem kolijevka leži mala,.
  • priprosta zipka s drvenim lukom
  • Maršala odnjihala!
  • I na ognjištu vatra se žari
  • ko simbol misli žive,
  • pucketa tiho i ko da zari
  • juriše i ofanzive.
  • O gori vatro, vječno, žarko
  • kao misao Tita,
  • i svijetli toplo ko sunce jarko
  • i budi uzorita
  • U tvome sjaju nek se rode
  • i nove naše snage,
  • i nek nas i dalje cilju vode
  • i zastave crvene, drage!
bolna lezi omladinka Mara
Nema zapisa.
Izvori informacija
Nema zapisa.
Informacije
  • Za pisanje bloga kao informacije uglavnom koristim objavljene tekstove sa neta ili iz knjiga sa tematikom iz perioda stvaranja JUGOSLAVIJE , Neki tekstovi su obradjeni a neki objavljeni originalno
Blog
utorak, kolovoz 19, 2008
OD 19. do 22. marta 1942. godine, dva puta na dan, pred ulaz u bolnicu dolazio je veliki tamnosivi kamion; bio je to kamion posebne komande. Vozilo je prilazilo zgradi unazad, a nemački policajci i stražari su direktno sa ulaza u bolnicu, uz viku i tuču, uterivali ili jednostavno ubacivali Jevreje u zlokobni kamion.
Kada bi se u vozilu našlo 80-85 osoba, stražari bi zatvorili vrata i kamion bi krenuo. Poslednjeg dana likvidacije bolnice, 22. marta 1942. godine, ukrcano je u kamion i bolničko osoblje. Ubrzo posle udaljavanja od bolnice, kamion se zaustavljao, a jedan od vozača povezao bi izduvnu cev motora sa otvorom na dnu šasije u koju bi odmah, posle stavljanja motora u pogon, počeo da ulazi otrovni izduvni gas, gušeći hermetički zatvorene žrtve.
Gasni kamion odlazio je put Jajinaca, 10 km od centra grada. Kada bi dovezao kamion, vozač bi ga zadnjim krajem priterao uz već pripremljenu raku, zatim bi stražari otvorili vrata, a pogušene žrtve bi same ispale ili bi ih izbacio uređaj za brzi istovar na podu kamiona.

KRAJ U BOLNICI
Tako je za četiri dana ubijeno svih 700-800 Jevreja, koji su bili skupljeni u Bolnici jevrejske zajednice.
Akcija posebne komande u logoru na Sajmištu, što je i bio njen glavni zadatak, počela je najverovatnije početkom aprila 1942. godine.
Pre toga, Šefer ili Zatler upoznali su komandanta logora Andorfera da je planirana operacija u kojoj će svi Jevreji iz logora biti "preseljeni", i to specijalnim kamionom u kome će biti "uspavani". Njegova dužnost bila je da u logoru osigura sprovođenje akcije, a pre svega očuvanje njene tajnosti. Ovo je nemačkoj komandi logora u potpunosti uspelo, a masovno ubijanje jevrejskih zatočenika odvijalo se po planu i bez zastoja.
Početkom aprila 1942. godine, komandant logora zatočenim Jevrejima saopštio je da počinje njihovo prebacivanje u Rumuniju (ili u Poljsku).
Da bi zadovoljio radoznalost članova jevrejske uprave logora, sa kojima se u svakodnevnim kontaktima bio zbližio, Andorfer je sastavio i podelio im izmišljena pravila novog logora.
Time je obmana postala još uverljivija, logorska uprava i službe nastavile su svoj rad kao i do tada, tako da je sve bilo "normalno" i redovno. Mogle su da se uoče i neke promene nabolje, što je samo upotpunjavalo obmanu. Ishrana zatočenika postala je nešto bolja i raznovrsnija, a komandant logora trebovao je za njih, čak, i takve stvari kao što su cigarete i naočari.
Promena je bila uočljiva i u ponašanju komandnog osoblja i straže prema zatočenicima. Tom utisku doprinosili su i postupci jednog od vozača velikog zatvorenog kamiona. "Šofer sivog automobila ulazio je često u logor, sakupljao decu oko sebe, milovao ih, uzimao u naručje i delio im bombone. Deca su ga volela, i, uvek kad bi došao, trčala mu u susret po bombone.
Niko u logoru nije slutio da ljude odvode u smrt" (svedočenje Hedvige Šenfajn). Nemačka obmana zatočenika bila je toliko uverljiva da su se oni na početku dobrovoljno javljali za odlazak, a kasnije je nemačka komanda sastavljala spiskove za transport.

RASTANAK NA MOSTU 

Po pravilu, sa svakim transportom odlazile su cele porodice, a radi veće uverljivosti, sa njima uvek odlazio i neko od lekara ili bolničara iz logorske bolnice.
Kada bi se javio ili bio određen odgovarajući broj zatočenika za transport, Nemci bi im ljubazno savetovali da sa sobom ponesu samo najnužnije, a da ostale stvari upakuju i na paket stave ime i adresu. Paketi bi se ubacili zatim u vojni kamion, a zatočenici određeni za transport uputili bi se ka kapiji logora.
Na ulazu u logor čekao ih je veliki zatvoreni kamion, koji nikada nije ulazio u sam logor.
U njegovu veliku sandučastu karoseriju stražari bi uveli, bolje reći ugurali, i do sto zatočenika za kojima bi se zatim hermetički zatvarala vrata.
Oba kamiona krenula bi ka pontonskom mostu na Savi gde bi im se pridružio putnički automobil sa komandantom logora i stražom. jevrejskih zatočenika logora može približno tačno da se utvrdi na osnovu izveštaja o brojnom stanju u logoru.
Na dan 31. marta 1942. godine bilo je 5.293, a 20. aprila 1942. 4.005 zatočenika, što znači da je u tom periodu, ubijeno 1.200 zatočenika, ili prosečno dnevno oko 70.
Posle sedam dana, 27. aprila 1942. godine, u logoru je bilo još samo 1.884 zatočenih Jevreja, što znači da je u roku od nedelju dana ubijen čak 2.121 zatočenik, odnosno 303 na dan.
Na dan 10. maja 1942. godine svi preostali Jevreji iz logora, njih oko stotinu, postrojeni su i pod stražom sprovedeni kroz kapiju logora. Ovaj prizor posmatrali su zatočeni pripadnici Narodnooslobodilačkog pokreta, koji su upamtili pojedine likove zatočenika, kao i to da su kolonu predvodila dva muškarca; oni su jasnim i lepim glasovima pevali neku, njima
nepoznatu pesmu. Bez sumnje, oni su znali da odlaze u smrt. Njihove stvari i odela ubrzo su vraćeni u logor.
Ovakvo ubrzano ubijanje zatočenih Jevreja mora da se poveže sa činjenicom da je već od početka maja 1942. godine u logor počelo dovođenje novih zatočenika. Za njih je određen poseban, žicom ograđen paviljon izolovan od ostalog dela logora.
Tako je i pre konačne likvidacije jevrejskih zatočenika počelo pretvaranje logora na Sajmištu u prihvatni logor za radno sposobne zatočenike predviđene za upućivanje na prinudni rad.
"Konačno rešenje jevrejskog pitanja" u okupiranoj Srbiji okončano je ubijanjem zatočenika Jevrejskog logora Zemun.
Rukovodilac jevrejskog referata u berlinskom Ministarstvu inostranih poslova Fric Rademaher 29. maja 1942. godine istakao je da "jevrejsko pitanje" u Srbiji više nije aktuelno.
E. Šefer izvestio je nemačkog komandanta oružane sile na jugoistoku generala Valtera Kuncea, prilikom njegove posete Beogradu 8. juna 1942. godine, da u Srbiji više nema "jevrejskog pitanja".
Od ukupno oko 17.800 Jevreja, koji su do okupacije živeli u Srbiji i Banatu, život je izgubilo njih oko 14.800 (83,1 %).
Ako se ne računa oko 1.200 jevrejskih izbeglica, koje je rat zatekao u Srbiji (oni su gotovo do jednog stradali) znači da je od oko 16.600 Jevreja, poreklom sa teritorije okupirane od Nemaca aprila 1941. godine, život izgubilo oko 13.600 (82 %).
Od ukupnog broja Jevreja stradalih u okupiranoj Srbiji (14.800), njih oko 6.320 (42,5 %) izgubilo je život u Jevrejskom logoru Zemun ili ubrzo posle odvođenja iz logora.
Genocidnim terorom nemačkog okupatora, najvećim delom uništena je relativno mala jevrejska zajednica u Srbiji, koja je i pored toga značajno doprinosila napretku i pregnućima naroda sa kojim je živela, negujući pri tom svoj sopstveni identitet.

BLISKO SA NDH 

DOGOVOROM rukovodilaca nemačke okupacione sile u Srbiji i na jugoistoku od 18. do 25. marta 1942. godine odlučeno je da se ubuduće streljaju samo ustanici zarobljeni u borbi sa oružjem, dok bi se svi ostali, uključujući i lica sumnjiva da pomažu ustanicima, slali na prinudni rad u Treći rajh ili u okupirane zemlje.
Zbog sve veće gladi Rajha za radnom snagom ove odluke tumačene su veoma široko, a pokazalo se da je, uz uništenje ustanka, prikupljanje radno sposobnih ljudi i njihovo slanje na rad jedan od osnovnih ciljeva širokih nemačkih vojnih operacija. Pomenutim dogovorom predviđeno je da u tu svrhu posluže raspoloživi logori u Srbiji (u Beogradu Banjički logor, logori u Nišu i Šapcu), a "kasnije i logor u Zemunu", odnosno logor na Beogradskom sajmištu.
Poraz ustanka u Srbiji u jesen 1941. godine umanjio je mogućnost za prisilno angažovanje radne snage.
Kako se težište ustaničkih aktivnosti pomerilo na zapad, na teritoriju Nezavisne Države Hrvatske, nemačko komandovanje preduzimalo je sve šire vojne operacije na njenoj teritoriji internirajući pri tome hiljade radno sposobnih ljudi.
Do početka 1943. godine, Nemci nisu u NDH imali logore pod svojom upravom, osim privremenih sabirališta u rejonima vojnih operacija, i bili su upućeni na usku saradnju sa hrvatskim vlastima koje su im spremno izlazile u susret.
Ovo je još više uvećavalo značaj logora na Sajmištu.
Najveći deo zatočenika Jevrejskog logora Zemun ubijen je do početka maja 1942. godine, kada su u logor počeli da pristižu prvi transporti novih zatočenika iz okupirane Srbije i iz NDH.
Do 10. maja 1942. godine i preostali Jevreji iz logora odvedeni su u smrt, oslobađajući mesto za hiljade drugih zatočenika, koji su, ako bi preživeli teške logorske uslove života, posle kraćeg ili dužeg boravka, upućivani na prisilni rad u radne ili u koncentracione logore. Prvi transporti počeli su da pristižu u logor već 4. maja 1942. godine.
Zatočenici su smešteni u peti paviljon koji bio ograđen žicom.
Izolovani su od malobrojnih preostalih Jevreja koji su, i pored stroge zabrane, uspevali da im doture nešto hrane.
Iz redova novopristiglih, Nemci su izabrali grupu zatočenika, prvenstveno zanatlija, koji su od Jevreja preuzeli logorske službe, od kancelarije i kuhinje, do bolnice i apoteke.

PRIHVATNI LOGOR ZEMUN 

NEMAČKE vojne operacije u Srbiji, u jesen 1941. godine, pre svega one u Mačvi, Jadru i Pocerini, bile su praćene masovnim represalijama i interniranjem više hiljada ljudi, a postojao je i plan o raseljavanju celog ustaničkog područja.
Osnovni cilj ovih mera bilo je zastrašivanje i fizičko uništenje protivnika, a nemali broj ljudi ostao je u zatočeništvu; oni su bili rezervoar talaca za nemačke odmazde.
Promenom nemačke politike prema zarobljenim ustanicima marta 1942. godine, logorima okupiranoj Srbiji namenjena je drukčija uloga:
prvenstveno trebalo je da postanu mesta prikupljanja i prihvatanja zarobljenika koji bi se odatle upućivali na prinudni rad.
Zahvaljujući svom izvanrednom geografskom položaju, blizini glavnih rečnih i suvozemnih komunikacija i velikim smeštajnim kapacitetima, logor na Beogradskom sajmištu postao js centralni i najveći nemački logor za okupiranu Srbiju, a ubrzo je dobio i širi značaj.



titanik @ 09:32 |Komentiraj | Komentari: 0