Druze Tito mi ti se kunemo
  • Godine su prosle pune muka.
  • Ginulo se za slobodu nijemo.
  • Ili s pjesmom umesto jauka,
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
  • Veselje se siri na sve strane,
  • sad slobodno po zemlji idemo.
  • Al' velike pamticemo dane,
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
  • Praznik s'lazi na ulice
  • u oblake da letimo smjelo.
  • Nase pjesme zli neka se plase.
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
racunajte na nas
  • U ime svih nas iz pedeset i neke
  • Za zakletvu Titu ja spev'o sam stih
  • Ne spominjem proslost ni bitke daleke
  • Jer rodjen sam tek posle njih
  • Al zivot pred nama jos bitaka skriva
  • I preti nam preti ko duboki vir
  • Ja znam da nas ceka jos sto ofenziva
  • Jer moramo cuvati mir
  • Racunajte na nas
  • Sumnjaju neki da nosi nas pogresan tok
  • Jer slusamo ploce i sviramo rock
  • Al' negde u nama je bitaka plam
  • I kazem vam sta dobro znam
  • Racunajte na nas
  • U nama je sudbina buducih dana
  • I neki se mozda i plase za nju
  • Kroz vene nam tece krv partizana
  • Racunajte na nas
  • Racunajte na nas
Put u Kumrovec
  • Oživi misao, putevi bježe,
  • Zagorje pjeva: kaj,
  • i srce igra, pjesmu doseže:
  • je li to Gupčev kraj?
  • Sutla vijuga: modra tkanica,
  • zar je to Tahijev dvor?
  • Gle, preko šuma i oranica
  • zamak gleda odozgor.
  • Odmiče cesta, ljepota dana,
  • i jesen sva od svile
  • miriše njiva zaorana
  • i jata ptica krile.
  • "O lijepa naša..." slova sjaju,
  • s kamena stih nas zove,
  • himna se rodila u ovom kraju,
  • da, himna zemlje ove,
  • Jurimo, jurimo, Kumrovec, eno,
  • pred nama kao na dlanu;
  • mašemo rukom uzbuđeno,
  • a riječi ućute, stanu.
  • I onda tišina: ožive slike,
  • stranice pjevaju, zbore,
  • promiču tako dani i bitke
  • kroz naše krvave gore
  • I dok čitamo sa zida slova:
  • "Ovdje se rodio Tito";
  • golub slijeće sa starog krova
  • i kruži ponosito
  • Susjed je vajar iskles'o lik,i kruži ponosito
  • što nas sad gleda blago,
  • slobode naše to je spomenik
  • i sveg što nam je drago.
  • i sveg što nam je drago.
  • Uniđem pod krov, dodirnem rukom.
  • Uniđem kolijevka leži mala,.
  • priprosta zipka s drvenim lukom
  • Maršala odnjihala!
  • I na ognjištu vatra se žari
  • ko simbol misli žive,
  • pucketa tiho i ko da zari
  • juriše i ofanzive.
  • O gori vatro, vječno, žarko
  • kao misao Tita,
  • i svijetli toplo ko sunce jarko
  • i budi uzorita
  • U tvome sjaju nek se rode
  • i nove naše snage,
  • i nek nas i dalje cilju vode
  • i zastave crvene, drage!
bolna lezi omladinka Mara
Nema zapisa.
Izvori informacija
Nema zapisa.
Informacije
  • Za pisanje bloga kao informacije uglavnom koristim objavljene tekstove sa neta ili iz knjiga sa tematikom iz perioda stvaranja JUGOSLAVIJE , Neki tekstovi su obradjeni a neki objavljeni originalno
Blog
srijeda, ožujak 26, 2008

Godina 1941 prošla je u znaku neprestanog razvoja ilegalnog pokreta u Sarajevu.Iako u stalnoj borbi sa ustaškom policijom, partijska organizacija i Narodnooslobodilački pokret nisu nikada bili značajnije uzdrmani. Skupljeni materijal, oružje, lekovi, obuća i odeća išli su iz Sarajeva nesmetano svojim tajnim kanalima na oslobođenu teritoriju, najvećim delom jedinicama na Romaniji, pa čak i dalje, na oslobođenu teritoriju u zapadnoj Srbiji. Pojedinačna hapšenja nisu predstavljala ozbiljnije udare, jer su policiji u šake padali oni ilegalni radnici koji nisu imali širih veza, i krug njihovog povezivanja ilegalnog pokreta zatvarao se, ukoliko bi podlegli mukama na policiji, posle nekoliko zatvorenih ljudi sa kojima su radili i održavali vezu.

Te godine, dok su mediokritetska piskarala ustaških novina u Sarajevu pevala o ustaškom Sarajevu, ono je, međutim, razbuktalošću ilegalne akcije bilo slobodno. Besumlje je i najzatucaniji ustaški fanatik bio svestan da dodvorivačke tirade piskarala ne odgovaraju istini, da u svakoj ulici živi slobodna misao, slobodna reč i akcija. Stotine boraca je iz Sarajeva odlazilo u borbene odrede na oslobođenoj teritoriji, a ustašku sigurnost i osećanje bezbednosti svakodnevno su uzdrmavali leci i parole po svim delovima grada. Čak je jednog jutra i čuveni krvolok, šef »crne legije«, Jure Francetić, u svome stanu našao letak. U Sarajevu je radila partiska tehnika. Ona je redovno izdavala biltene, izveštaje sa frontova, čak je štampala u obliku brošra neka dela marksizma, neophodna za partisku izgradnju i razvoj NOP, izrađivala lažne dokumente za ilegalne radnike i slično.

Ustaško »Politički odjel ŽRO« (Župske redarstvene oblasti), koji je imao zadatak da vodi borbu protiv Partije i NOP, mogao je samo da priželjkuje razbijanje snažnog ilegalnog pokreta. Snovi o hvatanju niti partijske organizacije ostajali su u 1941 godini samo pusti snovi. Doušnici, agenti, referanti, islednici lupali su glave, optuživali jedni druge zbog neuspeha, ali nisu mogli ništa značajnije da učine.

Njihov bes ključao je pred stalnim akcijama ilegalaca. U septembru 1941 godine iz ralja ustaške policije, iz zatvora u sarajevskoj Bogosloviji, pobegla je grupa rukovodnih partiskih radnika, među kojima drugovi Iso Jovanović, sekretar Pokrajinskog komieta KPJ za Bosnu i Hercegovinu, Vaso Miskin – Crni, Lepa Perović, Nisim Albahari i Milutin Đurašković. Iščupali su se iz kazamata ispred nosa ustaške straže, tako da je jedan od najrafiniranijih ustaških islednika, Cividini, tvrdio kako je to bilo nemoguće učiniti i kako se desilo čudo. U junu je izvršena diverzija u Železničkoj ložionici, zbog koje su ustaše izvršile odmazdu streljavši nekoliko talaca, među kojima i narodnog heroja Radojku Lakić.

Te godine i početkom 1942, a povremeno i docnije, u Sarajevu je ilegalno radio i član Pokrajinskog komiteta drug Avdo Humo, pod konspirativnim imenom »Kulturni« i držao veze sa odredima u Hercegovini, zapadnoj i istočnoj Bosni, s Pokrajinskim komitetom, sa Vrhovnim štabom i Centralnim komitetom. Povremeno e te godine u Sarajevu boravio i radio i drug Svetozar Vukomanović–Tempo, odlazio na oslobođenu teritoriju i opet se vraćao u Sarajevo. U tom vremenu su kroz Sarajevo prošli drugovi Kardelj, Ivo Lola Ribar i Vlado Popović, a nešto docnije i Kosta Nađ sa Lepom Petrović. Sve ove akcije izvršene su uz najveće opasnosti i uz velike napore partiske organizacije u Sarajevu.

Veze su bile čvrste, ilegalci dobro zakonspirisani. Ilegalna borba se razvijala svakodnevno, žestoko, uporno i smelo.

Početak 1942 godine doneo je prvi vrtlog partijskoj organizaciji i NOP u Sarajevu. U ruke policiji pao je po nekoj doušničkoj dostavi Savo Bogdanović, kooptirani član Mesnog komiteta. U policiji se držao slabo i bez šamara počeo da provaljuje članove Parije i saradnike NOP. Provalio je čitav Mesni komitet i preko 150 saradnika NOP, najviše skojevaca i naprednih omladinaca. Provala se povezala i sa provalom iz Zagreba, pa se time situacija još više pogoršala. Policija je došla do podataka o mestima gde se skrivaju ilegalci, do slika nekih ljudi, među kojima i slike drugarice Olge Marasović, tadašnjeg sekretara Mesnog komiteta.

Nju su besomučno tražili. Njene fotografije su kružile po Sarajevu, podnošene su uhapšenim saradnicima i od njih je traženo da je prepoznaju ne bi li joj se ušlo u trag. Sve je bilo bezuspešno. Drugarica Marasović se bila povukla u najdublju ilegalnost, kao i čitav Mesni komitet. Sve »javke«, veze, kanali, lozinke i šifre su bile izmenjene. Najzad, jednom sumnjivom slučajnošću, pala je u ruke policije i Olga.

Policija je likovala. Činilo joj se da ima u rukama sve veze ilegalnog pokreta u Sarajevu, da je u njenim rukama sva partijska organizacija sa rukovodstvom. Njene želje su išle dalje. Policija je smatrala da će moći ući u trag i višem rukovodstvu, Pokrajinskom komitetu.

Teret torture i mučenja bio je upravljen na drugaricu Marasović, jer je policija smatrala da od nje može najviše izvući. Međutim, tu je policija naišla na tvrd orah. I pored besprimerne torture i mučenja, što predstavlja hroniku za sebe, policija od nje nije izvukla ni slova. Satima suje primoravali da prizna da je član Pokrajinskog komiteta, da oda trag »Kulturnog«, ali ona nije progovorila. Najzad je simulirala ludilo. Bila je toliko mučena, da je i policija poverovala u to da je stvarno poludela, pa su je smestili na nervno odeljenje Sarajevske bolnice.

I dok je policija nestrpljivo očekivala da se njeno stanje poboljša da bi mogla da je dalje muči i iznuđava priznanja, ustaška inkvizitorska služba doživela je nov poraz. Kao bombom pogođena, doznala je da je drugarica Marasović pobegla iz bolnice.

Ilegalna organizacija nije bila oništena. Ona je živela, radila i borila se, uvek, pa i sada, u novim uslovima i novim teškoćama.

Nove teškoće rađale su nove borce. Ugled Partije je rastao, borba se nastavljala i razvijala u novim okršajima i sa novim herojstvima.

Ilegalni pokret, koji je tinjao posle provale Save Bogdanovića, rasplamsao se u Sarajevu novom žestinom.

Sve do decembarskih dana 1942. Pre toga pala je u ruke policioji Nada Vranković, novopimljeni član Parije, koja je imala priličan broj vaza u NOP. Ona je u policiji postla konfident, najverovatnije od straha i nesposobnosti da izdži torturu. Policija je krila njeno izdajstvo, nameravajući da po spisku koji je dobila od nje zgabi što više boraca. Ali, Partija se nije dala prevariti. Znala je da je Nada Vranković postala konfident i da predstavlja stalnu opasnost za ilegalni pokret u Sarajevu, jer se često kretala u društvu Štimca, šefa doušničke službe UNS (Ustaške nadzorne službe), nove ustaške organizacije za borbu protiv NOP, koja je ustvari nastala iz nekadašnjeg »Političkog odjela ŽRO«. Iako je Nada Vranković nudila Partiji svoje usluge i izražavala želju da nastavi ilegalni rad, bilo je jasno da joj se može pokloni nikakvo poverenje

Na sastankupartijske ćelije u Kovačićima Nada Vranković je pred čitavom ćelijom i sektretarom Mesnog komiteta priznala da je konfident i izjavila da zaslužuje smrt.

Nudila je ponovo svoje usluge iz veza sa Štimcem.

Odlučilo se ono što se moralo odlučiti radi interesa Revolucije.

Drugog decembra osvanula je »Obavjest Mesnog komiteta br. I« o izvršenoj smrtnoj kazni nad konfidentom Nadom Vranković. Obaveštenje je napisao drug Džemal Bijedić, sekretar Mesnog komiteta u Sarajevu, a otštampala ga je partijska tehnika munjevitom brzinom.

Ustaški »Novi list« od 4 decembra 1942 godine objavio je kratku vest o zagonetnom ubistvu u Bolničkoj ulici. Vest je govorila o tome kako je Nada Vranković usmrćena udarcem nioža u vrat i kako se istraga vodi u svim pravcima.

Sve slobodoljubivo Sarajevo, a i policija, dobro su znali o čemu se radi. Policiji je bilo stalo do toga da otkrije izvršioca, jer bi to bio trag za organizacijom, koja se time pretstavljala u svoj svojoj odlučnosti i borbenoj žestini.

Policija je imala znatnih mogućnosti da otkrije izvršioca. Bio je to spisak koji je policiji ostavila Nada Vranković.

UNS je odmah posle ovog ubistva zverski stupio u dejstvo. Počela su hapšenja po spisku Nade Vranković, a i svih sumnjivih koje je policija imala u evidenciji, najviše po dostavama doušnika UNS i Gestapoa.

Do kraja decembra pohapšeno je skoro 500 ljudi. Počela su mučenja, jer se policija zavarala nadom da će konačno ugušiti ilegalni pokret u Sarajevu, pa je čak u svojoj zaslepljenosti nade prostirala i dalje pokret z celoj Bosni i Hercegovini, računajući da bi prodiranjem u pokret u Sarajevu došla do načina za likvidaciju Pokreta uopšte.

Natao je drugi vrtlog u kome se našao ilegalni pokret i organizacija u Sarajevu. Vrtlog koji je izbacio heroje i slabiće, vrtlog koji je ozbiljno uzdrmao ilegalno Sarajevo i doneo tinjanje, ali ne i likvidaciju ilegalnog rada, iz koga je docnije, u drugoj polovini 1943 godine, kad je za sekretara Mesnog komiteta došao Vladimir Perić – Valter, buknula nova vatra ilegalne borbe.

Šta se zbivalo iza zidova zatvora UNS u Ćemaluši broj 3, u zloglasnoj kući, nazvanoj »Kuća užasa«. Tamo su se ljudi borili. Kako su se borili zatvoreni? Kako se borila jedna sarajevska devojka?

Obična devojka.

Ovo je hronika o neravnoj borbi jedne devojke sa ustaškim krvolocima, o njenim patnjama i pobedama u vremenu velike provale. Njena borba, to je borba svih boraca u toj strašnoj kući.
titanik @ 12:28 |Komentiraj | Komentari: 0