Druze Tito mi ti se kunemo
  • Godine su prosle pune muka.
  • Ginulo se za slobodu nijemo.
  • Ili s pjesmom umesto jauka,
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
  • Veselje se siri na sve strane,
  • sad slobodno po zemlji idemo.
  • Al' velike pamticemo dane,
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
  • Praznik s'lazi na ulice
  • u oblake da letimo smjelo.
  • Nase pjesme zli neka se plase.
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
racunajte na nas
  • U ime svih nas iz pedeset i neke
  • Za zakletvu Titu ja spev'o sam stih
  • Ne spominjem proslost ni bitke daleke
  • Jer rodjen sam tek posle njih
  • Al zivot pred nama jos bitaka skriva
  • I preti nam preti ko duboki vir
  • Ja znam da nas ceka jos sto ofenziva
  • Jer moramo cuvati mir
  • Racunajte na nas
  • Sumnjaju neki da nosi nas pogresan tok
  • Jer slusamo ploce i sviramo rock
  • Al' negde u nama je bitaka plam
  • I kazem vam sta dobro znam
  • Racunajte na nas
  • U nama je sudbina buducih dana
  • I neki se mozda i plase za nju
  • Kroz vene nam tece krv partizana
  • Racunajte na nas
  • Racunajte na nas
Put u Kumrovec
  • Oživi misao, putevi bježe,
  • Zagorje pjeva: kaj,
  • i srce igra, pjesmu doseže:
  • je li to Gupčev kraj?
  • Sutla vijuga: modra tkanica,
  • zar je to Tahijev dvor?
  • Gle, preko šuma i oranica
  • zamak gleda odozgor.
  • Odmiče cesta, ljepota dana,
  • i jesen sva od svile
  • miriše njiva zaorana
  • i jata ptica krile.
  • "O lijepa naša..." slova sjaju,
  • s kamena stih nas zove,
  • himna se rodila u ovom kraju,
  • da, himna zemlje ove,
  • Jurimo, jurimo, Kumrovec, eno,
  • pred nama kao na dlanu;
  • mašemo rukom uzbuđeno,
  • a riječi ućute, stanu.
  • I onda tišina: ožive slike,
  • stranice pjevaju, zbore,
  • promiču tako dani i bitke
  • kroz naše krvave gore
  • I dok čitamo sa zida slova:
  • "Ovdje se rodio Tito";
  • golub slijeće sa starog krova
  • i kruži ponosito
  • Susjed je vajar iskles'o lik,i kruži ponosito
  • što nas sad gleda blago,
  • slobode naše to je spomenik
  • i sveg što nam je drago.
  • i sveg što nam je drago.
  • Uniđem pod krov, dodirnem rukom.
  • Uniđem kolijevka leži mala,.
  • priprosta zipka s drvenim lukom
  • Maršala odnjihala!
  • I na ognjištu vatra se žari
  • ko simbol misli žive,
  • pucketa tiho i ko da zari
  • juriše i ofanzive.
  • O gori vatro, vječno, žarko
  • kao misao Tita,
  • i svijetli toplo ko sunce jarko
  • i budi uzorita
  • U tvome sjaju nek se rode
  • i nove naše snage,
  • i nek nas i dalje cilju vode
  • i zastave crvene, drage!
bolna lezi omladinka Mara
Nema zapisa.
Izvori informacija
Nema zapisa.
Informacije
  • Za pisanje bloga kao informacije uglavnom koristim objavljene tekstove sa neta ili iz knjiga sa tematikom iz perioda stvaranja JUGOSLAVIJE , Neki tekstovi su obradjeni a neki objavljeni originalno
Blog
subota, kolovoz 30, 2008

SNABDEVANjE logora hranom bilo je jedan od osnovnih preduslova za njegovo funkcionisanje, ali je ovo pitanje, sve do početka 1943. godine, rešavano ad hok i uz puno teškoća".
Isporuke hrane logoru bile su predmet nesporazuma između nemačkih okupacionih faktora u Srbiji, kao i pregovora sa vlastima NDH. Kada su, od sredine jula 1942. godine, u logor počeli da pristižu veliki transporti iz poduhvata na Kozari, u logoru je zavladala glad koja je trajala sve do pred kraj avgusta 1942. godine. Broj dnevnih obroka smanjen je na dva, a odmah zatim hrana se delila samo jednom dnevno, u podne. Za porciju vruće "kafe", čaja ili kutlaču vodnjikavog kupusa, izmučeni, polugoli zatočenici, satima su stajali u stroju pod vrelim letnjim suncem. Izgladnela masa, u kojoj je bilo puno dečaka i staraca, brzo je kopnela, jer glad ni u čemu nije ublažila logorski režim. Naprotiv, baš u to vreme mučenje zatočenika dostizalo je vrhunac, a harale su i razne bolesti.
Glad je unakazila ljude, a njihovim postupcima upravljao je instinkt samoodržanja. Jelo se sve: trava, lišće, žabe, gušteri,
kosti, a izbijale su i tuče zbog otimanja hrane ili zbog otpadaka sa đubrišta.
"Mnogima je bila izgorela i ispucala koža i oni su je ljuštili i jeli" (sećanje Marka Maleševića).
"Dugo trave nije bilo u krugu. Gladni su se rvali za list, travku ili koren, a i dan-danas gledam jednog dečaka kako, na krilu oca, glođe jednu golu kost.
Kada sam se vratio, posle izvesnog vremena, otac je jednom rukom držao mrtvog sina, a drugom glodao istu kost.
Kada je otac umro, gladni su se tukli oko te kosti" (svedočenje dr Dragomira Stevanovića).
Prema sačuvanim prepisima bolesničkih knjiga (protokola) iz logorske bolnice za period od 11. maja do 9. novembra 1942. godine, najveći deo zatočenika umro je sa dijagnozom Inanitio (izgladnjivanje do smrti).
Upisivanjem ove, inače nepostojeće, dijagnoze lekari-zatočenici su želeli da ostave svedočanstvo o tome da su ovi zatočenici, u stvari, ubijeni ili pomrli od gladi, zime i (ili) iscrpljenosti.
Prepušteni ustašama
Bolesničke knjige omogućavaju i da se utvrdi stopa smrtnosti u logoru za ovaj period.
Najveća smrtnost bila je tokom avgusta kada je umrlo 2.266 zatočenika (prosečno 76 dnevno), a samo 22. avgusta ubeleženo je 340 mrtvih.
Na osnovu svih raspoloživih izvora, može da se zaključi da su tokom 1942. godine u Prihvatnom logoru Zemun, ili neposredno posle odvođenja iz logora, na razne načine, život izgubila ukupno 4.263 zatočenika, odnosno jedna četvrtina od ukupnog broja dovedenih zatočenika.
Kao što je pitanje ishrane zatočenika u logoru nemačka komanda u Srbiji prebacivala na vlast NDH, tako je i rešavanje problema radno nesposobnih zatočenika sa njene teritorije avgusta 1942. godine prepušteno ustašama.
Pod izgovorom da ih vode kući da sakupe letinu, prikupljeni su ne samo zatočenici iz paviljona, nego i bolesnici sa teškim bolestima ili povredama iz logorske bolnice i 1. septembra 1942. godine upućeni u logor smrti Jasenovac.
Bez hrane i vode, u pretrpanim vagonima, po letnjoj žezi, transport sa oko 2.900 iznemoglih zatočenika, četiri dana i noći putovao je do logora u Jasenovcu, a zatim je još neko vreme stajao na sporednom koloseku.
Kada su vagoni otvoreni, bilo je više od 500 mrtvih. Preživeli su prevoženi skelom preko Save na logorsko stratište u Donjoj Gradini i odmah su ih ustaše ubijale.
Uoči velikih vojnih operacija, u zimu 1943. godine, da bi sprovela Hitlerovo naređenje o gušenju ustaničkog pokreta u Jugoslaviji, najoštrijim sredstvima i bez bilo kakvih obzira, nemačka komanda u NDH morala je da se suoči sa problemom interniranja velikog broja ljudi sa ustaničkih područja.
Na sastanku Komandanta nemačkih trupa u Hrvatskoj generala Litersa i Nemačkog opunomoćenog generala u Hrvatskoj generala Gleza 16. januara 1943. godine odlučeno je da se hrvatski logori u Osijeku i Sisku, kao i logor u Zemunu (na Sajmištu) stave pod nemačku upravu u Hrvatskoj i podrede generalu Glezu.
S obzirom na to da je logor ostao pod upravom nemačke policije iz Srbije (BdS-a), ovaj potez imao je značaj utoliko što je njime rešeno pitanje snabdevanja logora, jer je Hrvatska na sebe preuzela snabdevanje nemačkih trupa na svojoj teritoriji.
     
POENI NEDIĆU
DEO zatočenika logora na Sajmištu je puštan i prebacivan u okupiranu Srbiju, preko Komesarijata za izbeglice i preseljenike vlade generala Milana Nedića.
Puštanja su otpočela već prvih dana i trajala su do samog raspuštanja logora. Najveći deo pušten je, sigurno, na intervenciju srpske kvislinške vlade, odnosno njenih organa ili visokih predstavnika.
U ovim grupama otpušteni su, uglavnom, za rad nesposobni, bolesni i iscrpljeni zatočenici, koje Treći rajh nije mogao da iskoristi drugačije, osim za ove, očigledno, političke ciljeve.
Dolazak u Beograd, prijem naroda i postupak vlasti i sanitetskih organa, izmučenim i bolesnim otpuštenim zatočenicima ostali su u neizbrisivom sećanju. Gledajući ih, žene su plakale a ljudi su im prilazili i davali novac i hranu.
titanik @ 08:35 |Komentiraj | Komentari: 0