Druze Tito mi ti se kunemo
  • Godine su prosle pune muka.
  • Ginulo se za slobodu nijemo.
  • Ili s pjesmom umesto jauka,
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
  • Veselje se siri na sve strane,
  • sad slobodno po zemlji idemo.
  • Al' velike pamticemo dane,
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
  • Praznik s'lazi na ulice
  • u oblake da letimo smjelo.
  • Nase pjesme zli neka se plase.
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
racunajte na nas
  • U ime svih nas iz pedeset i neke
  • Za zakletvu Titu ja spev'o sam stih
  • Ne spominjem proslost ni bitke daleke
  • Jer rodjen sam tek posle njih
  • Al zivot pred nama jos bitaka skriva
  • I preti nam preti ko duboki vir
  • Ja znam da nas ceka jos sto ofenziva
  • Jer moramo cuvati mir
  • Racunajte na nas
  • Sumnjaju neki da nosi nas pogresan tok
  • Jer slusamo ploce i sviramo rock
  • Al' negde u nama je bitaka plam
  • I kazem vam sta dobro znam
  • Racunajte na nas
  • U nama je sudbina buducih dana
  • I neki se mozda i plase za nju
  • Kroz vene nam tece krv partizana
  • Racunajte na nas
  • Racunajte na nas
Put u Kumrovec
  • Oživi misao, putevi bježe,
  • Zagorje pjeva: kaj,
  • i srce igra, pjesmu doseže:
  • je li to Gupčev kraj?
  • Sutla vijuga: modra tkanica,
  • zar je to Tahijev dvor?
  • Gle, preko šuma i oranica
  • zamak gleda odozgor.
  • Odmiče cesta, ljepota dana,
  • i jesen sva od svile
  • miriše njiva zaorana
  • i jata ptica krile.
  • "O lijepa naša..." slova sjaju,
  • s kamena stih nas zove,
  • himna se rodila u ovom kraju,
  • da, himna zemlje ove,
  • Jurimo, jurimo, Kumrovec, eno,
  • pred nama kao na dlanu;
  • mašemo rukom uzbuđeno,
  • a riječi ućute, stanu.
  • I onda tišina: ožive slike,
  • stranice pjevaju, zbore,
  • promiču tako dani i bitke
  • kroz naše krvave gore
  • I dok čitamo sa zida slova:
  • "Ovdje se rodio Tito";
  • golub slijeće sa starog krova
  • i kruži ponosito
  • Susjed je vajar iskles'o lik,i kruži ponosito
  • što nas sad gleda blago,
  • slobode naše to je spomenik
  • i sveg što nam je drago.
  • i sveg što nam je drago.
  • Uniđem pod krov, dodirnem rukom.
  • Uniđem kolijevka leži mala,.
  • priprosta zipka s drvenim lukom
  • Maršala odnjihala!
  • I na ognjištu vatra se žari
  • ko simbol misli žive,
  • pucketa tiho i ko da zari
  • juriše i ofanzive.
  • O gori vatro, vječno, žarko
  • kao misao Tita,
  • i svijetli toplo ko sunce jarko
  • i budi uzorita
  • U tvome sjaju nek se rode
  • i nove naše snage,
  • i nek nas i dalje cilju vode
  • i zastave crvene, drage!
bolna lezi omladinka Mara
Nema zapisa.
Izvori informacija
Nema zapisa.
Informacije
  • Za pisanje bloga kao informacije uglavnom koristim objavljene tekstove sa neta ili iz knjiga sa tematikom iz perioda stvaranja JUGOSLAVIJE , Neki tekstovi su obradjeni a neki objavljeni originalno
Blog
subota, kolovoz 2, 2008
NEKI osnovni principi organizovanja koncentracionih logora bili su primenjeni i u logoru na Sajmištu. To se, pre svega, odnosi na organizovanje upravljanja logorom. Iz Jevrejskog referata Gestapoa određeni su komandant logora i njegov zamenik. To su bili SS potporučnik Herbert Andorfer i SS podoficir Edgar Enge. Enge je bio učesnik streljanja na stratištu u Jajincima, a u beogradskom Gestapou bio je poznat pod nadimkom Dželat. Uprava logora, sastavljena od samih Jevreja, imala je dva osnovna zaduženja: brigu o snabdevanju logora i staranje o organizaciji života u logoru. Najvažnije zaduženje sigurno je bila ishrana logoraša o čemu je brinuo upravnik Dojč. On je vodio prepisku Uprave u vezi sa snabdevanjem, primao i overavao isporuke hrane, ogreva i drugih potreba za logor. U ime Uprave obraćao se komandantu logora najčešće zbog nedovoljnih, nekvalitetnih i zakasnelih isporuka hrane. Komandant logora overavao je ove akte, koji su zatim prosleđivani opštini grada Beograda radi izvršenja.
STRELJALI ZA PRIMER
IzdrŽavanje logora na Sajmištu preuzele su na sebe nemačke vojnookupacione vlasti, a ne srpske kvislinške ustanove. Logor je finansiran novcem od pljačke i prodaje jevrejske imovine, kojom je raspolagao Štab generalnog opunomoćenika za privredu u Srbiji Franca Nojhauzena. Ovaj štab isplaćivao je šefu Vojnoupravnog štaba Haraldu Turneru avanse za izdržavanje logora, a on je ove sume prosleđivao opštini grada Beograda, odnosno Dragoslavu Jovanoviću, upravniku grada. Za snabdevanje logora opštini je ukupno isplaćen iznos od 26.900.000 dinara.
Život zatočenika u logoru bio je regulisan strogim pravilima o čijem sprovođenju su se brinuli sami zatočenici, dok su neposrednu kontrolu i kažnjavanje vršili Nemci. Upravi logora bile su podređene i druge logorske službe, među kojima su najvažnije bile logorska kuhinja i magacin hrane. Logorska kuhinja organizovana je u IV paviljonu uz mnogo teškoća i sa zakašnjenjem. Ovo je izazvalo teške posledice po život zatočenika, jer su i isporuke hrane logoru bile nedovoljne, lošeg kvaliteta i često su kasnile.
VEOMA važnu funkciju u logoru imala je i logorska bolnica.Bolnica sa apotekom bila je smeštena u paviljonu Zadužbine Nikole Spasića. Organizovanje medicinske pomoći, uz mnogo teškoća, počelo je ubrzo po dovođenju prvih zatočenika. Prvu pomoć zatočenicima organizovali su dobrovoljna medicinska sestra Hilda Dajč, koja se sama prijavila i među prvima dopremljena u logor, zatim još jedna medicinska sestra i jedna apotekarka. Bolnica u logoru imala je oko 50 kreveta i nije bila osposobljena za ozbiljnije medicinske intervencije, pa su teži bolesnici, uz odobrenje Komande upućivani u Bolnicu jevrejske zajednice u Beogradu.
Postupci nemačkih policijskih organa prema Jevrejima, počev od transporta i prijema u logor na Sajmištu, pa do njihovog masovnog ubijanja, bili su prožeti brutalnošću i lišeni elementarne humanosti. Zatočenicima, uglavnom ženama i deci, u svakoj prilici stavljeno je do znanja da su nešto niže i manje vredno, da su krivi zbog toga što su Jevreji. Njima je, između ostalog, bilo zabranjeno čak i sušenje opranog rublja izvan paviljona, jer je Nemce vređao "pogped na jevrejsko rublje".
U paviljonima zatočenici su smešteni na drvene ležajeve na tri ili četiri sprata ("boksovi"). Na skoro svakom ležaju bilo je po dvoje, pa i više, zatočenika. Starijima nije bilo lako da se popnu ili siđu sa ležajeva, pa je bilo i slučajeva padova i preloma kostiju. U ležajevima bilo je nešto slame koja se retko menjala, a ubrzo se i napunila vašima. U paviljonima je po celu noć gorelo jako električno osvetljenje. Jevrejima je dozvoljeno da u logor ponesu posteljinu i druge stvari koliko su mogli da nose. To, međutim, nije moglo da bude dovoljno za surove logorske uslove, a upravo zima 1941/1942. godine zapamćena po svojoj oštrini, tako da je i reka Sava mogla peške da se prelazi. Hladna beogradska košava i sneg prolazili su kroz napukle zidove i oštećene krovove paviljona. Nisu bili retki slučajevi promrzavanja, pa i smrti od zime. U najvećem, trećem paviljonu postojale su četiri velike zidane peći, ali one su slabo ložene, a toplota se nije osećala ni na nekoliko koraka od peći. Logoru su drva isporučivana u malim količinama, bila su vlažna, pa i potpuno neupotrebljiva.
Komanda logora držala je zatočenike u punoj izolaciji, a bilo kakav pokušaj uspostavljanja veza sa svetom izvan logorskih žica najstrože je kažnjavan. Ipak, zatočenici su uspevali da dostave svoje poruke najčešće poznanicima moleći ih da im nekako dostave hranu, lekove ili odeću. Hilda Dajč pisala je svojim drugaricama Srpkinjama o stanju u logoru, a neki su, kao Magda Kadelburg, upozoravali svoje sunarodnike, koji su se krili, da nikako ne dolaze u logor. Kada je straža otkrila ko krijumčari pisma, kurir Heslajn javno je streljan u krugu logora. Pisma su, ipak, i dalje krijumčarena van logora, a nastavljena su i javna streljanja za primer.
Obavljanje svih osnovnih potreba u logoru za zatočenike bilo je vezano sa dugim čekanjem u redovima. Umivanje i pranje vršilo se u samom trećem paviljonu u kojem je i oprano rublje moralo da se suši. Na tako veliki broj zatočenika bile su, bar u prvo vreme, samo dve česme. Sve ovo činilo je da vazduh u paviljonu bude veoma vlažan i nezdrav. Nužnici
su se nalazili pod vedrim nebom, a bilo ih je samo nekoliko, tako da su se pravile velike gužve. Nije mnogo pomoglo ni kasnije povećanje nužničkih jama. Na kupanje u Turski paviljon, koji je služio i kao mrtvačnica, odlazili su samo oni kod kojih je u logorskoj bolnici ustanovljena vašljivost. Ona se među logorašima veoma brzo raširila. Uz ostale loše higijenske uslove, tome je doprinelo i retko menjanje slame na ležajevima, a za neke slame nije ni bilo.
Ovako loši uslovi života doprineli su brzom širenju bolesti. Najčešće, to su bile bolesti disajnih organa izazvane hladnoćom i iscrpljenošću zbog pothranjenosti i loših uslova života. Širenju gripa i zapaljenja pluća pogodovala je i pretrpanost paviljona.
Osnovni egzistencijalni problem za zatočenike bila je, ipak, nestašica hrane, kao i njena jednoličnost i loš kvalitet. Svi izvori su saglasni u tome da je logorom na Sajmištu, od njegovog osnivanja, pa do početka masovnog uništavanja zatočenika u proleće 1942. godine, gotovo neprekidno vladala glad. Jedan od glavnih razloga za uspostavljanje veza van logora, iako je to kažnjavano streljanjem, bio je pribavljanje hrane. Stalna pothranjenost sigurno je najteže pogađala decu i odojčad, ali i stare i bolesne, uzrokujući loše zdravstveno i opšte fizičko stanje zatočenika. Za kratko vreme oni su naglo gubili telesnu težinu. Istovremeno, i njihovo psihičko stanje bilo je veoma teško. Na logoraše najubitačniji uticaj imala je neizvesnost o tome koliko će boraviti u logoru i šta će biti sa njima. Ovo stanje definiše se kao "provizorna egzistencija nepoznatog trajanja".
Loši uslovi života u logoru na Sajmištu prouzrokovali su i visoku smrtnost zatočenika. Tokom prva tri meseca postojanja logora u njemu je umrlo oko 500 jevrejskih zatočenika. Zbog dolaska proleća i pobošljane ishrane, u naredna dva meseca smrtnost je sigurno smanjena, tako da je za celi period postojanja logora iznosila verovatno oko 10 odsto.
titanik @ 09:35 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare