Druze Tito mi ti se kunemo
  • Godine su prosle pune muka.
  • Ginulo se za slobodu nijemo.
  • Ili s pjesmom umesto jauka,
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
  • Veselje se siri na sve strane,
  • sad slobodno po zemlji idemo.
  • Al' velike pamticemo dane,
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
  • Praznik s'lazi na ulice
  • u oblake da letimo smjelo.
  • Nase pjesme zli neka se plase.
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
racunajte na nas
  • U ime svih nas iz pedeset i neke
  • Za zakletvu Titu ja spev'o sam stih
  • Ne spominjem proslost ni bitke daleke
  • Jer rodjen sam tek posle njih
  • Al zivot pred nama jos bitaka skriva
  • I preti nam preti ko duboki vir
  • Ja znam da nas ceka jos sto ofenziva
  • Jer moramo cuvati mir
  • Racunajte na nas
  • Sumnjaju neki da nosi nas pogresan tok
  • Jer slusamo ploce i sviramo rock
  • Al' negde u nama je bitaka plam
  • I kazem vam sta dobro znam
  • Racunajte na nas
  • U nama je sudbina buducih dana
  • I neki se mozda i plase za nju
  • Kroz vene nam tece krv partizana
  • Racunajte na nas
  • Racunajte na nas
Put u Kumrovec
  • Oživi misao, putevi bježe,
  • Zagorje pjeva: kaj,
  • i srce igra, pjesmu doseže:
  • je li to Gupčev kraj?
  • Sutla vijuga: modra tkanica,
  • zar je to Tahijev dvor?
  • Gle, preko šuma i oranica
  • zamak gleda odozgor.
  • Odmiče cesta, ljepota dana,
  • i jesen sva od svile
  • miriše njiva zaorana
  • i jata ptica krile.
  • "O lijepa naša..." slova sjaju,
  • s kamena stih nas zove,
  • himna se rodila u ovom kraju,
  • da, himna zemlje ove,
  • Jurimo, jurimo, Kumrovec, eno,
  • pred nama kao na dlanu;
  • mašemo rukom uzbuđeno,
  • a riječi ućute, stanu.
  • I onda tišina: ožive slike,
  • stranice pjevaju, zbore,
  • promiču tako dani i bitke
  • kroz naše krvave gore
  • I dok čitamo sa zida slova:
  • "Ovdje se rodio Tito";
  • golub slijeće sa starog krova
  • i kruži ponosito
  • Susjed je vajar iskles'o lik,i kruži ponosito
  • što nas sad gleda blago,
  • slobode naše to je spomenik
  • i sveg što nam je drago.
  • i sveg što nam je drago.
  • Uniđem pod krov, dodirnem rukom.
  • Uniđem kolijevka leži mala,.
  • priprosta zipka s drvenim lukom
  • Maršala odnjihala!
  • I na ognjištu vatra se žari
  • ko simbol misli žive,
  • pucketa tiho i ko da zari
  • juriše i ofanzive.
  • O gori vatro, vječno, žarko
  • kao misao Tita,
  • i svijetli toplo ko sunce jarko
  • i budi uzorita
  • U tvome sjaju nek se rode
  • i nove naše snage,
  • i nek nas i dalje cilju vode
  • i zastave crvene, drage!
bolna lezi omladinka Mara
Nema zapisa.
Izvori informacija
Nema zapisa.
Informacije
  • Za pisanje bloga kao informacije uglavnom koristim objavljene tekstove sa neta ili iz knjiga sa tematikom iz perioda stvaranja JUGOSLAVIJE , Neki tekstovi su obradjeni a neki objavljeni originalno
Blog
subota, rujan 29, 2012
Ladislav i Julija Dajč završili su 1937. godine studije medicine. Ladislav je otišao na odsluženje vojnog roka u Makedoniju, a Julija je pošla za njim. Radila je kao stažista u Skoplju. Kada su se 1939. obratili Ministarstvu zdravlja u Beogradu sa molbom da dobiju posao na selu, u Ministarstvu su bili susretljivi, jer su svi tražili mesto u gradu. Dobili su nameštenje u gradiću Aleksandrovac, u Župskom okrugu. Ladislav i Julija imali su na raspolaganju kuću na sprat. U prizemlju su se nalazili ordinacija i apoteka, a na spratu dve sobe. Ladislav je dobio platu, a Julija, iako je radila isto kao muž, skromnu novčanu naknadu.
Nedostatak iskustva nadoknađivali su vrednim radom i ubrzo stekli simpatije meštana. Kada je posle martovskih demonstracija 1941. godine pala vlada u Kraljevini Jugoslaviji, Ladislav je mobilisan. Nekako u isto vreme krenuo je Julijin otac iz Zagreba da poseti kćerku i zeta. Bio je težak srčani bolesnik i umro je u noći između 2. i 3. aprila. Sahranjen je na mesnom groblju, a ispraćaju su prisustvovali mnogobrojni meštani. Na taj način su pokazali koliko cene trud njihovih lekara, Julije i Ladislava. To je bila prva nesreća koja je zadesila Juliju; uskoro su nastupili događaji koji će iz osno-va promeniti ceo njen život.
Jugoslavija je okupirana, a na snagu su stupile antijevrejske uredbe. Ladislav je morao da preda pištolj koji je posedovao. Uveče, nakon nekoliko dana, na njihova vrata je zakucao Borivoje - Bora Bonđić, činovnik iz opštine.
- Doktore, zadrži ga, - rekao je Bora vraćajući pištolj, - jer ako neko nekome želi da ugrozi život, taj ima prava da se brani. Tada se još nije znalo da će Bora biti u situaciji da mnogo više pomogne Dajčevima. Ladislav i Julijana su juna meseca 1941. izbačeni iz kuće i sa posla. Lokalni policajac sažalio se i pozvao ih u njegovu kuću. U kući van grada živeo je policajac sa ženom u drugom stanju i petoro dece.
Dajčevi su primljeni u drugi deo kuće, koju porodica nije koristila. Dobili su besplatan boravak, ali i nove brige. Policajac je voleo da popije, a onda je tukao ženu. Kada je jedno veče došao sekretar iz opštine da ih obavesti o popisu Jevreja i predložio da odu iz Aleksandrovca na nekoliko dana, kako bi oni mogli da napišu da u njihovom gradu nema Jevreja, Dajčevi su se odmah spremili za put. Nameravali su da otputuju kod Ladislavove porodice, ali već je bilo kasno. Jevrejima je zabranjeno da putuju vozom i Dajčevi su se vratili u kuću policajca.

Julija je još uvek imala kafe, koju je doneo pokojni otac, i kod njih se često okupljalo društvo. Još ranije su se sprijateljili sa veterinarom, učiteljem i pravoslavnim popom. Decembra meseca 1941. ponovo ih je posetio sekretar iz opštine i rekao da moraju hitno da napuste Aleksandrovac, Gestapo je krenuo u potragu za skrivenim Jevrejima. Pop je našao rešenje; imao je kolegu popa na planini Željin, gde Nemci zimi nisu ni pokušavali da dođu. Dajčovi su dobili novo prebivalište. Mladi pop i njegova još mlađa žena primili su ih sa svom pažnjom dobrih domaćina. Crkva, popova kuća i škola bili su relativno daleko od razbacanih seoskih kuća na planini, tako da su Dajčovi bili skoro neprimećeni u tom kraju. Na planini Željin, u istom kraju, nalazila se grupa oficira kraljeve vojske, koja se odmetnula u šumu i pristupila četničkom pokretu.

Kada su čuli da je doktor u popovoj kući, četnici su ubedili Ladislava da bi najbolje bilo da im se pridruži, jer mu je stalno ugrožen život, a njima je bio potreban lekar. Tako je Ladislav pošao sa četnicima, a Juliju su prebacili u selo u kome su se nalazile žene srpskih oficira. Stanovala je u kući sa ženom koja je imala petoro dece. Na kući je morao biti istaknut spisak sa svim stanarima, ali Julija, osim ratnog imena Radojka, nije imala dokumenta kojima bi sakrila svoje jevrejsko poreklo.
Bila je zima kada su jednog dana u selo stigle bugarske okupatorske jedinice. Tražili su partizane i skrivene Jevreje. Julija nije imala vremena da pobegne iz sela, sakrila se na tavan kuće i tu nekoliko sati cvokotala od zime dok fašisti nisu napustili selo.
Kad je čuo šta se desilo, Ladislav je odmah tražio od četničkog komandanta da se Julija pridruži muškarcima, jer je sa njima bila sigurnija. Julija je od tada počela da živi u surovim planinskim uslovima, krijući se u šumi i pećinama u kojima su boravili četnici.

Stiglo je proleće 1942. godine, sve je ozelenilo i Julija se trudila da što pre zaboravi teškoće zimskog perioda koji je prošla sa mužem u šumi. Ostala je u drugom stanju. Ali, godišnja doba se brzo smenjuju, a to je najbolje osetila Julija kad je već na jesen na planini počeo da pada sneg. Iscrpljujući marševi, najčešće noću, nedostatak hrane i odeće, krhka doktorka Julija sve je teže podnosila. Major Kosanović, četnički komandant, rešio je da Juliju smeste kod nekog od seljaka kod koga će sačekati porođaj. Jednu noć, u pratnji seoskog momka, Julija se spustila u Boturiće gde je smeštena u kuću kod Stane i Predraga Zdravkovića.

U zaseoku Boturića živela su tri brata Zdravkovića sa svojim porodicama. Predrag je bio najstariji i kod njega je u jednu sobicu smeštena Julija. Preko dana Julija nije izlazila iz sobe, uveče se rano večeralo, jer nije bilo dovoljno petroleja za fitilj lampe. Zato se ujutro rano ustajalo i posle doručka svako je odlazio na svoj posao. Pošto je bila zima, utihnuli su seljački poslovi i žene okupljene oko tople peći učile su Juliju da plete. Julija je bila zadovoljna, posle dužeg vremena spavala je u čistom krevetu, bez cokula na nogama, očišćena od vaši (ušiju), koje je sa sobom donela iz šume.

A onda je na scenu ponovo stupio Borivoje - Bora Bonđić. Blagovremeno obavešten o akcijama koje su spremali okupatori, javio je Predragu da se sprema racija u njihovom selu. Neko je prijavio da se u kući Zdravkovića krije trudna jevrejska žena. Bora je pronašao novo sklonište za Juliju, ali se seljak, kod koga je trebalo da se preseli, nije pojavio u zakazano vreme na dogovorenom mestu. Julija je ostala nedelju dana kod Bore u kući. Grozdana, Borina žena, sve vreme se brinula za Juliju, koja se plašila da će se svakog momenta poroditi. Nedaleko do njihove kuće često su putem prolazili Nemci i postojala je velika opasnost da Julija bude otkrivena, pogotovo ako se porodi tu gde su Nemci imali običaj da svrate, da uzmu vode iz bunara pre nego što nastave put. Na kraju se Bora odlučio da prebace Juliju u selo Latkovac kod Čedomira Kneževića. Trebalo je proći kroz ceo grad da bi se izašlo iz Aleksandrovca u pravcu Latkovca. Smestili su Juliju u volovska kola, Julija se plašila da će se od truckanja poroditi u kolima, ali su na kraju ipak srećno stigli u Čedomirovu kuću.

Za to vreme u zaseoku Boturića se odigravala prava drama. U Predragovoj kući nije nađena nikakva Jevrejka, ali se nedaleko od njihove kuće porodila druga žena. Malo je falilo da je odvedu kao Jevrejku. Ipak su Predraga odveli u Kruševac da se proveri cela priča. Predrag je smešten u zatvor, koji se nalazio u jednoj privatnoj pekari. U magacinu za brašno bilo je zatvoreno stotinu ljudi koji su čekali na streljanje. To je bila odmazda za ubistvo nekoliko nemačkih vojnika. Stražar je saznao da Predragu nije dokazana nikakva krivica i pre odvođenja uhapšenih na streljanje pustio je Predraga u pekaru, koja je bila povezana sa magacinom u kojoj su se nalazili uhapšeni, da se tu sakrije. Kada su zatvorenici odvedeni na streljanje, pustili su Predraga. Predrag se vratio kući bele kose, ali ne od brašna, bio je potpuno sed.

Kad je Čedomir Knežević čuo da je Predrag uhapšen odmah je poslao poruku: “Boro, vodi je de znaš”. I njegova supruga je tražila od Julije da odmah napusti kuću, jer neće da izgubi muža. Strah ne traži nikakvo opravdanje i Bora se setio Slobodana i Milenije Kneževića, koji su takođe živeli u Latkovcu. Pojavio se i mladi oficir iz šume i ubrzao preseljenje. Milenija i Slobodan, svesni šta se događa u njihovoj okolini, toplo su primili Juliju, koja samo što se nije porodila. Nisu morali dugo da čekaju, tu noć su počeli trudovi i Slobodan je doveo babicu iz Aleksandrovca koja je porodila Juliju. 4. marta 1943. rodio se sin Ilan. U posetu je došao i Predrag Zdravković. Stavio je veću sumu novca detetu pod jastuk. Julija je bila iznenađena i obradovana.
- Došao sam samo da ti kažem, da znaš, da nisam ljut na tebe, - rekao je Predrag.
Nažalost, Julija nije mogla dugo da ostane ni kod Milenije i Slobodana. Do kraja godine promenila je više od dvadeset boravišta. Bora je bio glavni organizator, a Slobodan je na magarcu prebacivao Juliju i bebu u nova skrovišta. Često domaćini nisu znali ni koga primaju u kuću. Dovoljno je bilo reći da Juliju, alijas Radojku, i njenu bebu gone Nemci. Ponekad je Bora morao da bude grub.
- Kuda idemo ne moraš da znaš, - govorio je kada bi neko navaljivao sa suvišnim pitanjima, - i jezik za zube, svi smo ugroženi!
Jednog dana je Bora došao po Juliju i Ilana i odveo ih kod Raleta. Raletova kuća se nalazila na takvom mestu, da ni u Prvom svetskom ratu Nemci nikad nisu stigli do nje. Koliko je to bilo sigurno nije bilo ni toliko važno, važno je da se Julija konačno opustila i odmorila.
Došlo je oslobođenje, mnogi su se veselili, ali Ladislav nije dugo uživao u slobodi sa svojim sinom Ilanom i suprugom Julijom. Godine 1945. sahranjen je na Jevrejskom groblju u Zemunu.

titanik @ 07:48 |Komentiraj | Komentari: 0