Druze Tito mi ti se kunemo
  • Godine su prosle pune muka.
  • Ginulo se za slobodu nijemo.
  • Ili s pjesmom umesto jauka,
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
  • Veselje se siri na sve strane,
  • sad slobodno po zemlji idemo.
  • Al' velike pamticemo dane,
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
  • Praznik s'lazi na ulice
  • u oblake da letimo smjelo.
  • Nase pjesme zli neka se plase.
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
racunajte na nas
  • U ime svih nas iz pedeset i neke
  • Za zakletvu Titu ja spev'o sam stih
  • Ne spominjem proslost ni bitke daleke
  • Jer rodjen sam tek posle njih
  • Al zivot pred nama jos bitaka skriva
  • I preti nam preti ko duboki vir
  • Ja znam da nas ceka jos sto ofenziva
  • Jer moramo cuvati mir
  • Racunajte na nas
  • Sumnjaju neki da nosi nas pogresan tok
  • Jer slusamo ploce i sviramo rock
  • Al' negde u nama je bitaka plam
  • I kazem vam sta dobro znam
  • Racunajte na nas
  • U nama je sudbina buducih dana
  • I neki se mozda i plase za nju
  • Kroz vene nam tece krv partizana
  • Racunajte na nas
  • Racunajte na nas
Put u Kumrovec
  • Oživi misao, putevi bježe,
  • Zagorje pjeva: kaj,
  • i srce igra, pjesmu doseže:
  • je li to Gupčev kraj?
  • Sutla vijuga: modra tkanica,
  • zar je to Tahijev dvor?
  • Gle, preko šuma i oranica
  • zamak gleda odozgor.
  • Odmiče cesta, ljepota dana,
  • i jesen sva od svile
  • miriše njiva zaorana
  • i jata ptica krile.
  • "O lijepa naša..." slova sjaju,
  • s kamena stih nas zove,
  • himna se rodila u ovom kraju,
  • da, himna zemlje ove,
  • Jurimo, jurimo, Kumrovec, eno,
  • pred nama kao na dlanu;
  • mašemo rukom uzbuđeno,
  • a riječi ućute, stanu.
  • I onda tišina: ožive slike,
  • stranice pjevaju, zbore,
  • promiču tako dani i bitke
  • kroz naše krvave gore
  • I dok čitamo sa zida slova:
  • "Ovdje se rodio Tito";
  • golub slijeće sa starog krova
  • i kruži ponosito
  • Susjed je vajar iskles'o lik,i kruži ponosito
  • što nas sad gleda blago,
  • slobode naše to je spomenik
  • i sveg što nam je drago.
  • i sveg što nam je drago.
  • Uniđem pod krov, dodirnem rukom.
  • Uniđem kolijevka leži mala,.
  • priprosta zipka s drvenim lukom
  • Maršala odnjihala!
  • I na ognjištu vatra se žari
  • ko simbol misli žive,
  • pucketa tiho i ko da zari
  • juriše i ofanzive.
  • O gori vatro, vječno, žarko
  • kao misao Tita,
  • i svijetli toplo ko sunce jarko
  • i budi uzorita
  • U tvome sjaju nek se rode
  • i nove naše snage,
  • i nek nas i dalje cilju vode
  • i zastave crvene, drage!
bolna lezi omladinka Mara
Nema zapisa.
Izvori informacija
Nema zapisa.
Informacije
  • Za pisanje bloga kao informacije uglavnom koristim objavljene tekstove sa neta ili iz knjiga sa tematikom iz perioda stvaranja JUGOSLAVIJE , Neki tekstovi su obradjeni a neki objavljeni originalno
Blog - travanj 2010
srijeda, travanj 21, 2010
titanik @ 19:00 |Komentiraj | Komentari: 4 | Prikaži komentare
nedjelja, travanj 18, 2010


Milenko Verković (1912-1942) španski borac, komandir čete u Šestoj proleterskoj istočno-bosanskoj brigadi i narodni heroj.

Rođen je 16. oktobra 1912. godine u selu Obrežu, kod Zemuna. Po završetku osnovne škole u rodnom selu, odlazi u Beograd gde je radio kao fizički radnik u jednoj ciglani. Već tada se opredelio za radnički pokret, a 1941. godine je poslao član Komunističke partije Jugoslavije.

Dobrovoljno odlazi u Španiju, 1936. godine, gde se bori u redovima internacionalnih brigada. U tim borbama je pokazao veliku hrabrost i požrtvovanje. Pošto je bio teško ranjen, ležao je jedanest meseci u francuskoj bolnici, odakle je evakuisan u logor za pripadnike internacionalnih brigada, koji je formirala vlada Francuske. Iz logora u Francuskoj, u jesen 1941. godine, Milenko Verkić se prebacuje u Nemačku, a odatle u Jugoslaviju. U Sarajevu je od Svetozara Vukomanovića Tempa dobio zadatak da se prebaci u Romanijski NOP odred, gde je postavljen na dužnost komesara Crepoljske čete.

Najpre kao komandir, a potom kao politički komesar čete Verkić je učestvovao u svim borbama i akcijama. Više puta je sa svojim borcima prodirao do periferije Sarajeva i uništavao neprijateljske posade i rušio objekte koji su služili neprijatelju. Svojom smelošću unosio je paniku u neprijateljske redove, a svojim borcima i drugovima služio je za primer. Bio je jedan od najboljih boraca Romanijskog NOP odreda.

Kada je 13. marta 1942. godine u Kamenici forimran Prvi proleterski bataljon u istočnoj Bosni, Milenko Verkić je postavljen za komandira čete. Avgusta 1942. godine ovaj bataljon je ušao u sastav Šeste proleterske istočno-bosanske brigade. Noću, između 5. i 6. oktobra, Verkić se sa brigadom prebacuje preko Save u Srem, gde učestvuje u uništavanju neprijateljskih posada u selima Vrbanji i Kuzminu. Na Fruškoj gori je u sastav brigade ušao jedan bataljon Sremskog NOP odreda, a Verkić je postavljen za političkog komesara jedne čete. Noću između 4. i 5. novembra, Verkić se sa brigadom vraća u Bosnu i vodi borbe sa četnicima na području Majevice i Semberije.

Sredinom decembra 1942. godine nemačke, domobranske i četničke jedinice napale su koncentrično Šestu istočno-bosansku brigadu, Sremski i Majevički NOP odred. Na Verkićevu četu, koja je branila položaje sa kojih je štitila odstupnicu brigade prema Šekovićima, neprijatelj je napredovao iz više pravaca. Četa je u krajnje teškim uslovima zadržavala nadranje neprijatelja i izostala od glavnine brigade. Milenko Verkić se hrabro i neumorno borio. Noću, između 19. i 20. decembra 1942. godine, poginuo je, na planini Majevici, kada je pokušao da sa bojišta, ispred neprijatelja, izvuče poginulog komesara svoje čete.

Za narodnog heroja proglašen je 20. decembra 1951. godine.
titanik @ 11:18 |Komentiraj | Komentari: 0
petak, travanj 9, 2010

Gojko Knežević

PUT stradanja, a potom i izbavljenje Gojka Kneževića, tada malog logoraša koji je uspeo da preživi pakao Stare Gradiške, Jasenovca i Jastrebarskog, u potpunosti se poklapa sa spasilačkim akcijama Diane Budisavljević. Iako to i ne zna, Gojko je, verovatno, jedno od hiljade dece koje je zahvaljujući njoj spaseno od sigurne smrti u logorima.
U trošnoj i skučenoj kancelariji Udruženja logoraša Drugog svetskog rata u Banjaluci, čiji je predsednik, Gojko nam priznaje da nije čuo za Dianu Budisavljević, ali jeste "za neku ženu koja je spasla mnogo dece od smrti u logorima". I eto, opet: Dianino ime toliko je potisnuto da se za nju ne zna čak ni među preživelim logorašima sa Kozare!

Svirepost
POTRESNA trasa Gojkovog stradanja vodi od Stare Gradiške, gde su ga ustaše, kao osmogodišnjaka, transportovale u leto 1942. godine iz zbega na Kozari, pa preko Jasenovca, gde, u organizaciji Diane Budisavljević, prvi put interveniše Crveni krst.
Iz Jasenovca dolazi u Sisak, gde raspoređuju male logoraše, a potom ga nevoljni put vodi do "kužne" bolnice u Zagrebu, pa sve do Jastrebarskog. Odatle ga u jesen 1944. godine odvode u Zavod za gluvonemu decu u Zagreb, gde će ga konačno spasti jedna druga žena.
Kroz čitavu sudbinu tada tek dečarca, poput nevidljive niti - a da toga nikada nije postao svestan - provlači se ime Diane Budisavljević, koja je vodila većinu akcija spasavanja iz pobrojanih logora. Na jednom od sačuvanih dokumenata iz Hrvatskog državnog arhiva gledamo spisak dece odvedene iz Siska u Zagreb te 1942. Gojkovog imena ni na jedinoj strani nema, ali tu su druga deca iz njegovog sela, Knežice...
- Majku Jovanku su zaklali na moje oči u Jasenovcu, a izgubio sam i devetoro braće i sestara. Svi su pobijeni u logorima. Jedini ja, eto, preživeh - kaže Gojko, kao da se jada. - Ustaše su uživale u otimanju dece od majki, pa su tako moju tek rođenu, dvomesečnu sestricu oteli od majke. Moja mama, krupna i jaka žena, Kozarčanka, u rvanju sa ustašama, četvoricu poobara u blato, a ostale ustaše, koje su posmatrale, iskidali su se od smeha, kako ih jedna žena pobaca okolo kao snoplje. Poniženi, izvadili su noževe, uhvatili je i odsekli joj dojku. Majka je izgubila svest, i tada su je zaklali. Sestricu su samo bacili uvis i dočekali na nož.

Spasenje
DEČAK je bio u grupi logoraša koji su sve to posmatrali. Jedan od starijih rukom je zatvorio usta, da ne jaukne za majkom i sestrom, da se ne oda i bude sledeći pod ustaškim nožem.
Preživelo je kozaračko dete i odvođenje na streljanje, i mnoga druga mučenja i bolesti u logorima, ali će se do kraja života sećati dana kada je spasen i svog anđela-spasioca.
- Bilo je to u jesen 1944. godine, kada su nas, grupu dece, ponovo odveli u Zavod za gluvonemu decu. Pavelić je dozvolio da Zagrepčani uzimaju decu pod uslovom da im promene ime, da ih vaspitavaju u duhu hrvatstva i ustaštva, te da zatru svaki trag porekla toj deci - priča Gojko.
Blanka Novaković je bila zagrebačka intelektualka, ženevski student, bogatašica, otac joj je bio senator, građevinski preduzetnik, a bila je udata za Stjepana Novakovića građevinskog inženjera.
- Ako postoji anđeo, to je bila ona. Kada je čula za taj logor-prihvatilište dece, ona je odmah uzela sedmoro srpske dece - priča Gojko. - Kada je došla do mene, ja sam bio na samrti sa nekih
petnaestak raznih bolesti: difterija, dizenterija, upala pluća, upala porebrice, rahitis, gliste, uši... Na glavi je imala maramu, i ja sam u onoj agoniji, kako ju je obasjalo sunce, pomislio da je moja mama i povikao sam: "Mama, vodi me odavde!" To joj je, valjda, osim humanih, pobudilo i majčinske osećaje, jer nije imala svoje dece, uzela me u naručje i ponela prema kapiji.

Novi dom
A NA kapiji - poslednja prepreka.
- Ustaša me pita: "Hoćeš da ideš sa ovom tetom?" Ja tada malo dolazim sebi iz onog bunila, gledam u ustašu, pa u nju i kažem: "Neću!" A taj ustaša odmah dočeka: "Ma milostiva, mali ima pravo, dok dođete do kuće on će umreti". Ona se iznenadila pa me pita: "A sinko, zašto nećeš?" Ja gledam u nju, vidim neka dobrota, nežnost isijava joj iz očiju, pa kažem: "Hoću, ali da uzmeš i mog prijatelja Boška". A taj Boško je bio zdrav dečak, rodom sa Korduna, koji je pola svoje hrane delio sa mnom, onako iznemoglim.
Tog dana Blanka je osim sedmoro ranije uzete dece, spasla i Gojka i Boška. Sve je udomila kod prijatelja, a Gojka je uzela sebi. Oporavila ga od bolesti i posle školovala pod imenom Vojko Novaković.
Gojka je 1949. godine pronašao otac partizan, koji je tražio familiju izgubljenu u ratu. Kada je preminuo poočim Stjepan, 1954, Gojko je napustio Zagreb i otišao na dalje školovanje u Tehničku školu u Beogradu. Blanka je umrla tri godine kasnije. Do kraja života posećivala je Gojka dok je bio na školovanju u Beogradu.      

IZ "DNEVNIKA DIANE BUDISAVLjEVIĆ"
4. avgust 1942, Jasenovac
"Prošla sam kroz čitav logor i govorila ženama da ću preuzeti decu. Bilo je mnogo teško bolesnih žena i dece. Ležali su na zemlji. Žele da mi predaju mnogo dece koja su teško bolesna, čudnovato plava u licu. Kažem da ne smem da dovedem teško bolesnu decu. Znam da u Zagrebu nema mogućnosti za smeštaj. Ne možemo da ih smestimo u ustanove sa zdravom decom, jer će nam sva umreti. Bilo je strašno što nisam majkama, u njihovom očaju, mogla pomoći.
Požurivala sam polazak, znajući da me nestrpljivo očekuju. Napunili smo 15 kola s decom i poslali ih na kolodvor. Kao i prethodnog dana, upozoravam veće dečake da se prilikom vožnje kroz logor sagnu i budu potpuno tihi. Jako se bojim da će mi opet dečake zadržati, ako budu smatrali da su stariji od 14 godina.
Bio je to naporan dan, pun stravičnih utisaka, jada i očaja, utisaka koji su me dugo progonili i te žalosne spoznaje su verovatno bile uzrok mom dugotrajnom pobolevanju.
Polazimo oko 23 časa, s 1.200 dece. Imala sam dojenčad koju sam opet pažljivo pokrila belim omotnim papirom, jer noć je bila hladna."

CISTERNA
U LOGOR su nam dovozili cisternu za vodu koja je sa stražnje strane imala vrata. Ustaše su nam govorile: "Hajte, deco, vodimo vas mamama i tatama kući". Deca nagrnu u cisternu, to je cika, vriska. Ja se nisam gurao jer su mi mamu već zaklali, a za oca sam znao da je u partizanima. Kad napune cisternu decom, zatvore je, negde usput puste gas i podave ih, pa se vrate po još dece - svedoči Gojko.

DUMBOVIĆ
U PRILOGU "Dnevnika" među dokumentima su i transportne liste dece iz logora Sisak u jesen 1942, kada je Gojko Knežević, skupa sa stotinama kozaračke dece, i prebačen u Zagreb. Evidenciju dece koja su stizala u Sisak radio je Ante Dumbović, učitelj i blizak Dianin saradnik. On je, verovatno, i pomogao da se sačuva Gojkov identitet.
titanik @ 20:19 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare


Brigita Knežević

I JA sam jedno od te dece, oko čijeg vrata je Diana Budisavljević obesila karticu sa imenom, i izvukla me iz ustaškog logora. Imala sam samo dve godine, i ne sećam se mnogo čega, ali sam uspela da saznam kome dugujem život - kaže nam, na samom početku razgovora, Brigita Knežević, predsednica Udruženja zatočenika logora NDH 1941-1945.
U stanu ove krepke dame na Vračaru prebiramo po albumima fotografija, ali i uspomenama, u kojima značajno mesto ima baš Diana Budisavljević, Austrijanka koja je od smrti izbavila najmanje 12.000 srpske dece.

Kozara
- Raduje me što neko konačno o njoj piše i govori. To je najmanje što možemo da uradimo za tu veliku ženu - objašnjava Brigita. - Rođena sam u selu Međuvođe, kod Kozarske Dubice, 1940. godine. Kada je bila ofanziva na Kozaru, svi moji su saterani u logore. Na putu do tamo, ubili su mi dedu: izašao je iz vagona, tražio da nahrane decu, a onda su mu brutalno pucali u glavu. Odvojili su me i od majke i odveli u Staru Gradišku.
Iz zloglasnog logora Brigitu je uskoro spasla Diana Budisavljević, zajedno sa dvoje svojih najbližih saradnika: sestrom iz Crvenog krsta Dragicom Habazin i gospodinom Kamilom Breslerom, iz tadašnjeg Ministarstva udružbe. Taj deo - spasavanje dece iz Stare Gradiške i njihov transport do Zagreba - jedan je od najpotresnijih opisa u "Dnevniku Diane Budisavljević". Možda je, onda, i bolje što se Brigita Knežević toga i ne seća...
- Kada su vagoni puni dece pristigli, sestre Crvenog krsta odvele su me u Zavod za gluvoneme, gde je već tada bilo na desetine mališana.
Nije se beba predugo zadržala u Zavodu za gluvoneme. Na sreću, jer uslovi nisu bili previše dobri: po petoro dece ležalo je u jednom krevetu, gola i bosa, vladale su zarazne bolesti, nije bilo hrane, vitamina ni mleka. I to je, ipak, bilo bolje od logora...

"Majo, uzmi me"
TIH dana je u zagrebačkim novinama izašao oglas - pozivali su se bračni parovi da usvajaju decu iz tih privremenih smeštaja, da ih vaspitavaju "u hrvatskom duhu".
U Zavod, gde su žene bukvalno prevrtale decu kada su ih birale, jednog dana je došla gospođa Danica Fistrić, iz ugledne zagrebačke porodice. Krenula je da usvoji jedno muško dete.
- Ali, ja sam dopuzila do nje, jer nisam ni na noge mogla, i nazvala sam je "majo", kako smo mi na Kozari govorili za majku - otrže se jecaj Brigiti. - Ona me je uzela, i od tada se nismo razdvajale.
Zahvaljujući porodici Fistrić, Brigita je ostatak rata provela bezbrižno. Sve do sedme godine nije ni sanjala da je usvojena. Retka sećanja na logore su iščilela - ostao je samo podsvesni strah od pucnjeva i eksplozija. Potrudila se i Danica da njena ćerkica zaboravi na strahote koje je doživela. Novi preokret dogodiće se tek kada je Brigita pošla u školu.
- Drugarica iz odeljenja jednog dana mi je rekla: "Šta se ti praviš važna, to nije tvoja mama. Ti si iz Bosne." To se, jednostavno, u komšiluku nije moglo sakriti. Sledećeg leta, na železničkoj stanici, jedna žena je potrčala prema meni i povikala: "Evo mog deteta!" Nekoliko dana kasnije pojavila se i na vratima naše kuće, tvrdila da sam ja njena ćerka. Cela priča je došla do suda, gde se ispostavilo da to nije istina.
Brigitina pomajka Danica uskoro se razvela, pa je sud odlučio da je smesti u internat. Tada već 18-godišnjakinja, odlučila je
da se osamostali, i preselila se u Beograd. Nije nikada, naravno, zaboravila porodicu Fistrić.
Sve do 1978, kada joj se sin razboleo, a doktor pitao za genetiku, Brigita nije potražila svoju pravu familiju. Učinila je to tada, uz pomoć Dragoja Lukića i novinara "Arene" Marina Curla.

Potraga
- Našli su mi familiju na Kozari, moje tri sestre i brata. Tada sam saznala da sam se prezivala Bundalo. Otac i tri strica streljani su na Starom sajmištu. Ni majku Milicu nikada nisam upoznala. Umrla je 1964. Nikada se nije pomirila s tim da nisam živa. Sestre su mi mnogo pričale o tome kako je bilo kada su me odvajali od nje... Ali, eto, sudbina je htela da majka za mene ostane imaginarna ličnost. Znate, ja sam imala sreću da saznam ko sam. Mnogi mališani koje je Diana Budisavljević spasla nikada nisu saznali da su rođeni u srpskim porodicama. Ima ih, sigurno, i u Zagrebu...
Vraća nas, tako, Brigita na početak priče, o hrabroj Austrijanki.
- Ona je sve radila sama, a morala je da strepi i od Nemaca i Hrvata. Sve je uspevala na svoje veze, plaćala svojim sredstvima. Ceo stan je pretvorila u dobrotvornu ustanovu.
Najviše zbog politike, o Diani se danas i ne zna mnogo. Sećanje na nju uglavnom čuvaju logoraši.

- Ako je Šindler postao toliko poznat, zašto jedan takav podvig, utoliko veći što je Diana pomagala bespomoćnoj deci, da ostane nepoznat. To je velika nepravda i prema njoj, i prema gospodinu Bresleru, i prema Dragici Habazin. Bilo bi lepo da, u znak zahvalnosti, nazovemo neku ulicu po njoj.
     
"HRVATSKI DUH"
U PORODICI Fistrić, Brigita je rasla okružena ljubavlju. Dok gledamo fotografiju snimljenu negde 1944, objašnjava nam da niko nije ni pomišljao da je vaspitava u "hrvatskom duhu". Kroz osmeh kaže da ju je pomajka naučila "Himnu Svetom Savi" mnogo ranije nego što je ona u Srbiji smela da se peva i da je Danica, kao jako lepo dete, jednom u Sisku predala cveće kralju Aleksandru...

IZ "DNEVNIKA DIANE BUDISAVLjEVIĆ"
19. oktobar 1943.
"Odlučila sam napraviti novi popis dece za koju ne znamo gde se nalaze, i to prema abecednom redu imena majke. Nadamo se da ćemo tako identifikovati još neku bezimenu decu. U kartoteci imamo mnogo dece za koju samo piše da su preuzeta iz logora i onda opet mnogo dece koja su kolonizirana (udomljena u hrvatske porodice, prim. V. N.), a za koju se ne zna odakle su.
9. april 1944.
Nakon ručka su ponovo došle žene koje su bile kod mene 7. aprila. Dala sam im pismene preporuke za sveštenika u opštinama gde su im kolonizirana deca. Kako su me deca kasnije obavestila (žene su bile nepismene), oba hranitelja su prihvatila i majke. Tako je uspelo sjedinjenje majke s njihovom decom."

LIKA
ŽIVOTNI put je Brigitu Fistrić vratio nadomak njene Kozare - udala se za Ličanina.
- Lika je podneblje veoma slično onom odakle sam ja. Zato mi je prijala, mada tada nisam znala zašto se osećam dobro tu - priča Brigita. - Jednom sam, sećam se, u poodmakloj trudnoći, tamo naletela na Cigane čergare. Jedna stara Ciganka tražila je da mi gleda u dlan. Rekla mi je: "Čudno si ti stvorenje", i pitala me odakle sam. Ja sam je samo gledala. "Ali, bićeš srećna", dodala je.

Marko Prelević/"Večernje novosti"
titanik @ 17:57 |Komentiraj | Komentari: 0
srijeda, travanj 7, 2010



IVANKA MUAČEVIĆ-NIKOLIŠ (1911-1942), apslovent medicine, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i supruga dr Gojka Nikoliša.

Rođena je 11. maja 1911. godine u Vukovaru. Školovanje je započela u Karlovcu, a završila u Osijeku, 1929. godine. U Pragu je studirala slavistiku, i tamo se uključila u revolucionarni studentski pokret.

Decembra 1930. godine, za vreme semestralnog raspusta, došla je iz Praga u Jugoslaviju sa velikom količinom ilegalnog partijskog materijala, koji je otkriven u Osijeku. Tada je uhapšena. Bila je u istražnom zatvoru do 24. februara 1931. godine i zatim izvedena pred Sud za zaštitu države u Beogradu i osuđena na 6 meseci zatvora, a uslovno na 3 godine.

Posle izlaska iz zatvora nastavila je studije u Beogradu, a ubrzo zatim je prešla u Ljubljanu i tamo radila u Univerzitetskom komitetu. Ponovo je uhapšena aprila 1932. godine zbod ilegalnog partijskog materijala nađenog u njenom stanu. Tada je, zbog dela u povratku, osuđena na dve godine robije i pet godina gubljenja časnih prava, a morala je i da izdrži ostatak kazne po presudi iz 1931. godine. Kaznu je izdržavala u Požarevačkom kaznenom zavodu.

Posle izlaska iz zatvora, 1935. godine, upisala se na Medicinski fakultet u Zagrebu i tamo nastavila partijski rad. Kada je izbio rat, juna 1941. godine došla je u Beograd i uključila se u partijsku organizaciju na Medicinskom fakultetu. Bila je predavač na kursevima prve pomoći. Osim toga obavljala je i dužnost kurira između Beograda i slobodne teritorije. Na toj dužnosti je uhapšena, od strane Gestapoa, krajem oktobra 1941. godine u Kragujevcu. Pošto je bila pred porođajem, privedena je u zatvorsko odeljenje Vojne bolnice u Beogradu.

Mesni komitet KPJ za Beograd dobio je zadatak da Ivanku spase iz zatvora. Pošto napad na zatvoreničko odeljenje nebi uspeo, zbog jake straže, partijska organizacija u bolnici je dobila zadatak da Ivanku prebaci na ginekološko odeljenje. Lekari Olga Popović-Dedijer, Toša Borocki i Anđelko Anđelković uspeli su da pridobiju glavnog lekara ginekologa, koji je pregledao Ivanku i izjavio da će porođaj biti težak i da bi ga trebalo izvršiti na ginekološkom odeljenju. Nemci su na ovo pristali i Ivanka je prebačena na ginekološko odeljenje na kom se porodila 24. januara 1942. godine.

Sutradan po Ivankinom porođaju, bio je dan posete bolesnicima i to je bio zgodan momenat da se izvede akcija. Dvojica partizana, naoružana revolverima, ušla su na odeljenje kao posetioci. Razoružali su žandarma i zaključali ga, a zatim pokidali telefonske veze i izveli Ivanku zajedno sa detetom. Dete je predato na čuvanje Tonki Sikimić, koja je u to vreme imala bebu, a Ivanka je posle oporavka po partijskom zadatku otišla u Zagreb.

Ivanka je u Zagrebu otkrivena i 14. jula 1942. godine uhapšena zajedno sa dr. Milom Boškovićem, narodnim herojem, dok su šetali gradom. Ubijena je u ustaškom zatvoru u leto 1942. godine.

Ivanka je bila prva supruga dr. Gojka Nikoliša (1911-1995), učesnika španskog građanskog rata i narodnog heroja Jugoslavije. Njihova ćerka, uspela je da preživi rat i bila je docent biologije na Medicinskom fakultetu u Beogradu.

Jedna ulica u beogradskom naselju Jajinci nosi njeno ime. Akcija njenog spasavanja iz bolnice, januara 1942. godine, poslužila je kao inspiracija za jednu epizodu tv serije "Otpisani", reditelja Ace Đorđeviće iz 1974. godine.
titanik @ 22:08 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare
subota, travanj 3, 2010

TRIVUN VITASOVIĆ TRIVA LEBARNIK (1922-1944), komandir Druge čete diverzantskog bataljona Glavnog štaba NOV i PO Vojvodine i narodni heroj.

Rođen je 30. januara 1922. godine u selu Laćarak kod Sremske Mitrovice. Potiče iz mnogobrojne seljačke porodice. Da bi se prehranio, zaposlio se vrlo mlad u Drvnom kombinatu Sremskoj Mitrovici, a jedno vreme je radio i kao radnik na pruzi.

Uoči rata, je, kao član čitaonice, koja je u njegovom selu bila centar okupljanja omladine, došao u dodir s radničkim pokretom i početkom 1941. godine postao član SKOJ-a. Član KPJ postao je u toku rata 1942. godine.

U Aprilskom ratu nalazio u grupi od dvadestdva omladinca - dobrovoljca, koji su prešli u Mačvu da se bore u odbrane zemlje. Zbog rasula vojske, vraća se u Laćarak, gde ga zajedno sa još osamnaest meštana, 18. aprila 1941. godine, hapse najpre ustaše, a zatim i Nemci, i iz Vojvodine ih protjeruju u Srbiju.

Posle početka ustanka u Mačvi, zajedno sa još tridesetdva Laćaraca stupa, 10. avgusta 1941. godine u Mačvanski NOP odred. Posle Prve neprijateljske ofanzive i tragične sudbine Mačvanskog odreda, sa preživelim Laćarcima vraća se u rodno mesto. Tu se priključuje seoskoj skojevskoj organizaciji. Ponovo je, od strane ustaša, uhapšen, ali je posle tri dana pušten. Posle izlaska iz zatvora, do maja 1942. godine nalatio se u ilegalnosti.

U maju stupa u četvrtu četu Fruškogorskog NOP odreda. A 4. novembra 1942. godine postao je član diverzantske grupe koja je izvodila akcije na celoj teritorije Srema. Početkom 1943. godine, postavljen je za komandira diverzantske čete koja je radila diverzije od Zemuna do Rume. U novembru 1943. godine, postao je komandir Druge čete diverzantskog bataljona koji je bio pod neposrednim rukovodstvom Glavnog štaba NOV i PO Vojvodine.

Za vreme Sremskog fronta, Lebarnikovoj diverzantskoj četi se izgubio svaki trag. Predpostavlja se da su početkom novembra 1944. godine, naišli na minsko polje i izginuli.

Za vrijeme Narodnooslobodilačke borbe poginula su dva Lebarnikova brata Ranko i Stevo (streljan u Jasenovcu) i njegova dve godine mlađa sestra Radinka (koja je kao borac Treće vojvođanske brigade, od teških rana umrla, avgusta 1943. godine, i sahranjena na Širokom dolu na Fruškoj gori).

Za narodnog heroja proglašen je 27. novembra 1953. godine.

Osnovna škola u njegovom rodnom selu, Laćarku nosi njegovo ime.
titanik @ 15:26 |Komentiraj | Komentari: 0