Druze Tito mi ti se kunemo
  • Godine su prosle pune muka.
  • Ginulo se za slobodu nijemo.
  • Ili s pjesmom umesto jauka,
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
  • Veselje se siri na sve strane,
  • sad slobodno po zemlji idemo.
  • Al' velike pamticemo dane,
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
  • Praznik s'lazi na ulice
  • u oblake da letimo smjelo.
  • Nase pjesme zli neka se plase.
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
racunajte na nas
  • U ime svih nas iz pedeset i neke
  • Za zakletvu Titu ja spev'o sam stih
  • Ne spominjem proslost ni bitke daleke
  • Jer rodjen sam tek posle njih
  • Al zivot pred nama jos bitaka skriva
  • I preti nam preti ko duboki vir
  • Ja znam da nas ceka jos sto ofenziva
  • Jer moramo cuvati mir
  • Racunajte na nas
  • Sumnjaju neki da nosi nas pogresan tok
  • Jer slusamo ploce i sviramo rock
  • Al' negde u nama je bitaka plam
  • I kazem vam sta dobro znam
  • Racunajte na nas
  • U nama je sudbina buducih dana
  • I neki se mozda i plase za nju
  • Kroz vene nam tece krv partizana
  • Racunajte na nas
  • Racunajte na nas
Put u Kumrovec
  • Oživi misao, putevi bježe,
  • Zagorje pjeva: kaj,
  • i srce igra, pjesmu doseže:
  • je li to Gupčev kraj?
  • Sutla vijuga: modra tkanica,
  • zar je to Tahijev dvor?
  • Gle, preko šuma i oranica
  • zamak gleda odozgor.
  • Odmiče cesta, ljepota dana,
  • i jesen sva od svile
  • miriše njiva zaorana
  • i jata ptica krile.
  • "O lijepa naša..." slova sjaju,
  • s kamena stih nas zove,
  • himna se rodila u ovom kraju,
  • da, himna zemlje ove,
  • Jurimo, jurimo, Kumrovec, eno,
  • pred nama kao na dlanu;
  • mašemo rukom uzbuđeno,
  • a riječi ućute, stanu.
  • I onda tišina: ožive slike,
  • stranice pjevaju, zbore,
  • promiču tako dani i bitke
  • kroz naše krvave gore
  • I dok čitamo sa zida slova:
  • "Ovdje se rodio Tito";
  • golub slijeće sa starog krova
  • i kruži ponosito
  • Susjed je vajar iskles'o lik,i kruži ponosito
  • što nas sad gleda blago,
  • slobode naše to je spomenik
  • i sveg što nam je drago.
  • i sveg što nam je drago.
  • Uniđem pod krov, dodirnem rukom.
  • Uniđem kolijevka leži mala,.
  • priprosta zipka s drvenim lukom
  • Maršala odnjihala!
  • I na ognjištu vatra se žari
  • ko simbol misli žive,
  • pucketa tiho i ko da zari
  • juriše i ofanzive.
  • O gori vatro, vječno, žarko
  • kao misao Tita,
  • i svijetli toplo ko sunce jarko
  • i budi uzorita
  • U tvome sjaju nek se rode
  • i nove naše snage,
  • i nek nas i dalje cilju vode
  • i zastave crvene, drage!
bolna lezi omladinka Mara
Nema zapisa.
Izvori informacija
Nema zapisa.
Informacije
  • Za pisanje bloga kao informacije uglavnom koristim objavljene tekstove sa neta ili iz knjiga sa tematikom iz perioda stvaranja JUGOSLAVIJE , Neki tekstovi su obradjeni a neki objavljeni originalno
Blog - travanj 2008
subota, travanj 26, 2008
Dolazeći u okupiranu Tuzlu, Vladimir Perić je sam sebi dao ime po kome je kasnije postao legendaran: Valter. Dogodilo se to ovako:

Na jednom od prvih sastanaka u Mesnom komitetu, upitali su ga:

-Hoćeš li se kretati bez pratioca?

-Naravno! A ako mi se šta dogodi, saznaćete. Tuzla je ionako mala, pa se sve čuje.

-I zaista se ne bojiš? – iskreno se začudio jedan od mlađih.

-Ne, jer prepušan neprijatelju da se boji mene i mog Valtera.

Tako je po revolveru dobio ime.

Iz doba njegove sve veće aktivnosti u ovom značajnom industrijskom i političkom centru, ostala je kao anegdota, zabeležana jedna partija šaha u tuzlanskom »Senatu«, mestu gde su se još od pre reata okupljali intelektualci. Valter je naročito uživao u tome da zapoveda dvosmislene razgovore sa osvedočenim neprijateljima. I kao da munije bio dovoljan nemački poručnik u kući u kojoj je stanovao ponudio je igru jednom od vodećih ustaških policajaca. Kada su već seli za crno – belu ploču, ustaša je upitao:

-Vi ste već duže vremena u Tuzli? Nisam vas nikad video!

-Ne izlazim mnogo...

Predstavio se kao rudarski tehničar. Utom je na vrata banuo jedan od policiskih agenata i ustaša se izvinuo:

-Samo trenutak! Odmah ću se vratiti!

Jedan od aktivista koji je bio prisutan, verovao je da je Valter pao u klopku i odmah je istrčao iz »Senata«. Nastalo je dogogovaranje kako da ga »spasu«.. Ustvari, ustaša se vratio za sto, izvinu se još jednom i, kao usputm objasnio:

-I ja sam odskora u Tuzli, po specijalnom zadatku obaveštajne službe: jurimo jednog komunistu koji je došao da organizuje svoje. Znate, ovo je opasan kraj i pazite s kime dolazite u dodir!

-Hvala na upozorenju. A jeste li na dobrom tragu tome komunisti?

-Vraški je to posao, jer oni ni međusobno ne prepoznaju imena jedni drugih. A ovaj je posebno prepreden: osećamo mu šape, ali nikako so brloga...

-Zanimljivo. Uvek su me uzbuđivale potrage za ljudima!

Sada se na vratima pojavio jedan od ilegalnih radnika i počeo da daje znake Valteru:

-Ovaj čovek kao da vas poznaje! – dobacio je agent – »specijalist«.

-Izvinite za trenutak!

Valter je, videći da nema kud, prišao ilegalcu i glasno upitao:

-Jeste li mene trebali, gospodine?

-Čini mi se da se poznajemo, odvratio je istim tonom ilegalac. A onda dodao kroz zube: »Beži, to je policajac.«

-Ne verujem. Biće da ste se prevarili, bar što se mene tiče!

Vratio se za sto, miran i kao da se ništa nije dogodilo. Zatim je, čak i u šahu, matirao protivnika.

Koliko je Valter učinio u Tuzli za svega nekoliko meseci i kako je na izvanredan način, a pod najtežim uslovima, priremao iznutra prvo oslobođenje najvećeg grada istočne Bosne, vidi se iz njegovog izveštaja Oblasnom komitetu KPJ za istočnu Bosnu od 16 juna 1943 godine. U vreme kada se završavala Peta neprijateljska ofanziva i neprijatelj trubio u sve doboše da je Narodnooslobodilački pokret »kanačno i zauvijek« uništen, Valter je daleko od Sutjeske, ovako pisao

»Dragi drugovi,

prekjuče sam dobio Vaše pismo u kome obaveštavate o stanju kod Vas na terenu i o zaključcima poslednjeg sastanka Oblsnog komiteta. Bio sam u sumnji da nisu, možda, propala na putu moja ranija pisma iu međuvremenu sam Vam, zajedno, poslao i dva pisma iz Sarajeva. Pisma »Za Isu«[1] sam otvorio i pročitao na osnovu ranijedozvole, jer sam se samo tako mogao obavestiti o stanju i radu tamošnjih organizacija. Kod njih sun prilike prilično teške, a policiske mere u svakom pogledu pooštrene (kretanje, ulazak i izlazak iz grada, prijavljivanje, racije itd.). Poslednjih dana su sa ulica, iz kavana i kuća, u pravom lovu na ljude, pokupili nekoliko hiljada građana i odmah otpremili za transortnu i pomoćnu službu u akcijama prema Sandžaku i Crnoj Gori. Ukoliko vi smatrate da je potrebno i od koristi slanje jednog druga u Sarajevo pod takvim prilikama, ja ću to preuzeti na sebe iako bi prebacivanje ilegalaca danas bilio i teško i rizično. U tom slučaju pošaljite mi sliku toga druga da mu se izradi legitimacija.

Moj kurir je spreman da poštu odnese čim je dobijem od Vas – veza je na toj strani ponovo organizovana.

Već poodavno poslao sam prikaz naših organizacija na ovom terenu. Ovog puta šaljem novi izveštaj...«

Sačuvano je, nažalost, svega nekoliko Valterovih izveštaja i pisama: jedan iz Tuzlei nekoliko iz Sarajeva. Svi su oni pisani njegovim lepim i čitkim rukopisom, sitnim strpljivim slovima i rečima iz kojih je izbijala sigurnost komuniste a ozbiljnom i teškom ilegalnom radu. Tako suuveć pomenutom izveštaju Olasnom komitetu za istočnu Bosnu, on ovako rezimira stanje u Tuzli u junu 1943 godine:

»Organizacije u gradu koje je ranije razjedala nedisciplina i nekonspirativnost, otresle su se prilično ovih slabosti i već su u znatnoj meri sređene. One, doduše, nisu naročito brojno prošiene, ali su uspele da obuhvate i okupe oko sebe znatan broj simpatizera. Složio sam se sa Vašim direktivama o malobrojnosti i gipkosti naših organizacija i to nas je u doba nekonspirativnosti očuvalo. Međutim, na poslednjem sastanku Mesnog komiteta dao sam direktivu da se povede kurs prijema novih članova u Partiju, proširivanja postojećih i stvaranja novih organizacija. Izbor ljudi je kudikamo veći, pa će i mogućnost grešaka u odabiranju biti manja... Imamo zasada dve ćelije, četiri partiska aktiva sa 12 članova Partije i četiri kandidata. Van ovoga broja imamo četiri člana Partije koji su odvojeni od rada zbog grešaka, labavosti ili kompromitovanosti kod policije. Smatram da je novi kurs koji ćemo povesti ispravan i da odgovara današnjem stanju i potrebama našeg pokreta«.

Valter kao da je imao poseban da da oceni ljude i pod najtežim uslovima, asvi sačuvani dokumenti govore o tome da se, u izvandrednoj pronicljivosti, nije nikada zanosio povremenim padovima, usponima još manje. U već pomenutom izveštaju od 16 juna 1943 on kaže:

»Partiske organizacije ipak se nisu još dovoljno uzdigle da bi bile politički rukovodioci na svojim sektorima. To važi donekle i za Mesni komitet koji se, istina, organizaciono uzdigao. Najveća zasluga i udio u podizanju i sređivanju organizacija u Tuzli pripada sekretaru Mesnog komiteta[2] koji zaista ima karakteristike izraslog političkog rukovodioca.

Naš političko – propagandni rad (širenje i proturanje materijal, radio – vesti, populiranje Narodnooslobolilačke vojske i Partije itd.) obuhvatio je znatan krug ljudi tako da se stvarno oseća delovanje Partije.

Paralelno sa političkim radom išlo je i omasovljenje Narodnoolsobodilačkog fronta, a to je omogućilo pomaganje skoro svih žrtava fašizma,kojih u Tuzli ima veliki broj, a u ovim teškim prilikama naša im ke pomoć jedina. U tu svrhu trošimo mesečno 50 – 60 hiljada, a cifra će se i dalje povećavati ne samo zato što ćemo pomagati nove porodice, nego i radi povećavanja visine pojedinih pomoći. Ovo je potrebno ne samo zbog teškog položaja u kome se nalaze porodice naših drugova, već i radi ugleda Parije, pa sam radi toga naredio najveću brigu u ovom pitanju.

Ne znam kako sada novčano stojite, ali ukoliko Vam je potrebno, odmah ću poslati jer stalno čuvamo izvesnu rezervu.

Materijala ima mnogo sakupljenog i trebalo bi ga prebaciti. Posebno je sakupljen materijal za našu novu tehniku«.

Koliko su u Tuzli razgrano Narodnooslobodilački pokret na svim sektorima, potvrđuju dalji izvodi iz ovog dragocenog Valterovog izveštaja:

»Još mi nije uspelo stvaranje posebnog obaveštajnog centra koji bi samostalno delovao. Naše veze na toj strani i izvori obaveštenja znatno su prošireni i valjalo bi taj posao centralizovati i srediti, ali zasad nemam pogodnog čoveka. Uspeli smo da ostvarimo relativno dobar uvid kod domobrana, legije pa i policije, ustaškog strožera a nešto i kod Gestapoa. U domobranstvuse nalazi jedan naš dobar drug, član partije, i po dogovoru sa mnom tražiće i verovatno uskoro dibiti službuu Tuzli. Stvorio sam plan formiranja vojnog rukovodstva za Tuzlu i on će se moći realizovati ako taj drug dođe ovamo. Njemu bi poverio vođenje obaveštajne službe, a članovi vojnog rukovodstva imali bi da bolje povežu ljude iz Tuzlanske domobranske brigade, pozadinskih jedinica, legije itd.

I rad oko AFŽ doneo je rezultate: povezano je dosta žena, ali sam odustao od stvaranja posebnih organizacija, jer bi to moglo da ugrozi čitav rad – opet radi nekonspiracije. Kada iz ove plime našeg pokreta budu izrasle dobre i ozbiljne drugarice, moći će se stvroriti nešto čvrsto i solidno. Svestan sam koliko je za nsa važno borbeno podizanje žena pa ću povesti najozbilniju brigu da se i na toj liniji ostvari što više.

Po liniji ilegalnog Narodnooslobodilačkog odbora ostalo se na onom što sam izneo u prošlom pismu. Veze su stalno održavane, ti ljudi su nas u nekoliko navrata pomogli, spremni su da, nešto kasnije, prihvate našu kombinaciju, ali nisam uspeo da u celini razbijem njihov oportunizam. Narednih dana ću opet održati neke sastanke.

SKOJ se podigao i relativno dobro sredio. Njegov Mesni komitet sastavljen je od vrlo mladih i neiskusnih, ali vrednih i poletnih drugova. Rad se odvija preko četiri jezgra i 20 aktiva. Ja se bogzna koliko na razumem u tom poslu (nikada nisam bio u SKOJ-u!), ali sam poonome što sam čitao od omladinske literature i služeći se »Proleterom« i onom nedavnonm Okružnicom, nastojao da rad postavim kako treba. Nastojao sam da, istovremeno, postavim pitanje discipline i aktivnosti. Zavedena su takmičenja u akupljanju materijalnih priloga, obuhvatanju u Antifašistički front mladih, pisanju referata, tačnosti i borbenoj spremnosti. Ona su izbacila kao najbolje dva omladinca – radnika i jednu srednjoškolku. Jkedan od referata je bio »Smisao NOB-e i uloga omladine u njoj«. Bilo je preko 60 radova, među njima nekoliko vrlo dobrih.«

Na udaljenosti od 16 godina izgleda fantastično da je partijski instruktor u jednom okupiranom gradu kao što je Tuzla i pod najtežim uslovima ilegalne borbe, uspevao i stizao da se bavi svim onim stvarima vezanim za žive ljude. Valter je to sve mogao obaveštavajući drugove na oslobođenoj teritoriji svemu što bi ih moglo interesovati:

»Našli su se povukli iz Srebrnice a ustaše po ulasku u varošicu, pobili oko 50 Srba i desetak muslimana, među njima i sudiju Muhameda Aganovića, njegovu ženu i dete. Ovaj događaja izazvao je najveći revolt u Tuzli, naročito među muslimanima.

Pisao sam vam o Čedi Popoviću. Kako izgleda, četnici su ga prisilili da se pismeno obrati svojim poznanicima i kroz njih propagira komandu »jugoslovenske vojske u otadžbini«, dakle Dražu Mihajilovića i njegovu bandu, a napadajući nas. Popović nije imao kuraži da junački istupi, ali o svemu ću Vas naknadno tačno i pobliže obavestiti.

Po svim pitanjima, a  u praktičnom radu, nisam se ustezao da primim na sebe odgovornost za ispravnost pojedinih odluka, ali sam uvek konsultovao ljude oko sebe.

Moj lični položaj odavno nije najbolji: često sam »baziran« jer su mere i ovde pooštrene. Nisam do sad postavljao pitanje odlaska na teren i ostavljam Vama da sami prosudite da li je vreme za moj izlazak. Mogo sam se zaželeo slobodnog vazduha!«

Ali Valter je vio isuviše dragocen baš u ovom sekttoru borbe i, umesto povratka u jedinicu, postavljen je po nalogu Pokrajinskog komiteta KPJ za Bosnu i Hercegovinu, za sekretara Mesnog komiteta u Sarajevu.

Posao u Tuzli bio je skoro dovršen, jer je ovaj grad očekivao, za svega mesec dana, svoje prvo oslobođenje. Valter je sve pripremao, ali nije sačekao oslobodioce: njegov život produžavao se u novu,  još uzbudljivu putanju.

Šta li ga očekuje u gradu pod Trebevićom?

titanik @ 22:02 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare
subota, travanj 19, 2008
Rođen je 17. studenog 1903. godine u Slapnu, Ozalj, Hrvatska. Potječe iz siromašne seljačke porodice. Njegovi roditelji su imali jedanaestoro djece. Osnovnu školu završio je u Malom Erjavcu i naučio stolarski zanat. Zapošljava se u Karlovcu. Tu i počinje njegov rad u revolucionarnom radničkom pokretu. Učestvuje u štrajku karlovačkih radnika, zbog čega je 1922. zatvoren u vojnom zatvoru u Karlovcu. Poslije izlaska iz zatvora, zapošljava se u Zagrebu, gdje nastavlja revolucionarnu djelatnost.

Poslije odsluženja vojnog roka, na poziv svog brata odlazi u Kanadu. Tu se povezuje s naprednim radnicima. ali je 1929, zbog svoje aktivnosti, protjeran u Meksiko. U Vera Kruzu je, maja iste godine, postao dan Socijalističke Godine 1931, Hariš je u Panami. Ovdje se posebno ističe u sindikalnom radu. Kao povjerenik sindikata u fabrici namještaja, učestvuje u štrajku radnika, zbog čega ga policija protjeruje iz te zemlje. Hariš odlazi u Kolumbiju. I tamo nastavlja borbu za prava radnika. Prvog svibnja 1932. učestvuje u velikim radničkim demonstracijama u Porto Karteheni, pod parolom: "Hoćemo rada! Hoćemo kruha!" Zbog njegove aktivnosti i ovdje je uhapšen i protjeran. Odlazi u Ekvador. U gradu Kito ubrzo se povezuje sa socijalističkom partijom "Porobljeni narodi Južne Amerike, ujedinite se!", kojom rukovodi Domingo Romero Teran. Tu Hariš, u proljeće 1933. godine, kao artiljerac učestvuje u trinaestodnevnoj radničkoj revoluciji, koja se završava porazom, te Ivan bježi na Oriente, i izvjesno vrijeme radi kao ispirač zlata na rijeci Napo.

Godine 1934, preko Perua i Čilea odlazi u Argentinu, gdje radi na izgradnji drvenih mostova u nacionalnom parku u San Karlo de Bariloće. Upoznaje se s mnogim radničkim borcima i programom KP, čiji član postaje iste godine. Aktivan je u radu internacionalne sindikalne organizacije i član "Crvene pomoći" Sokororoho. Komunist i iskusni borac u radničkom pokretu, Ivan Hariš krajem 1936. odlazi, kao dobrovoljac, u Španski građanski rat. U revolucionarnoj Španskoj vojsci je diverzant, a poslije završetka kursa i instruktor diverzantskih jedinica. On je 1938. i savjetnik 133. diverzantske brigade na Estramaduri, a zatim, do svršetka rata, prevodilac u ruskoj ambasadi u Valenciji. Poslije neuspjeha Španjolske revolucije, Ivan je u koncentracionom logoru u Francuskoj, najprije u Arđelesu, zatim u Girsu, i ponovo u Arđelesu.

Osmog ožujka 1941. godine, Hariš je pobjegao iz logora, i po nalogu Partije i uputstvu Vlade Četkovića, krenuo u Jugoslaviju. Iz Liona odlazi u Njemačku, gdje se uz pomoć švedskog konzula zapošljava u tvornici aluminija AKEN na Elbi. Kao vrijedan radnik, Ivan je dobio 21 dan odsustva, i po zadatku Partije nastavio put u Jugoslaviju.

Potkraj lipnja stigao je u Zagreb. Tu se, na Tratinskoj cesti, u stanu Štefice Štrok - Crnojević, našao sa svojim drugovima iz Španije. Iz Zagreba ga CK KPH upućuje u Karlovac kod Josipa Kraša i Ive Marinkovića. U srpnju OK KPH za Karlovac šalje ga u Zadobarsku šumu pokraj

Karlovca, gdje se već nalazila grupa karlovačkih komunista. Iskusnom diverzantu nije trebalo mnogo vremena da zatraži od Ive Marinkovića, sekretara OK KPH za Karlovac, da ga pošalje u kraj gdje će imati veću mogućnost za izvođenje diverzantskih akcija — tamo gdje će poslije izvedene akcije moći da se povuče dublje u pozadinu i da svaki put iznenadi neprijatelja na drugom mjestu. Sredinom kolovoza, Ivan odlazi u Drežnicu, zatim u Hrvatsko primorje i Gorski kotar. Koristeći bogato iskustvo iz Španskog građanskog rata, Hariš sa svojim narodom primjenjuje stečeno partizansko iskustvo diverzanta i organizatora. Već 9. rujna kod Liča dignut je u zrak prvi talijanski vlak. U toj akciji zaplijenjeno je 17 sanduka po 25 kilograma eksploziva. Svega deset dana kasnije digao je u zrak i drugi vlak kod Sungerskog tunela, sa 750 talijanskih fašista. Šef i organizator diverzantske sekcije, a zatim i komandant grupe diverzantskih odreda GŠH Ivan Hariš neumorno radi na prikupljanju eksploziva, odabira borce i podučava ih za izvođenje diverzija. Prebacuje se iz kraja u kraj, iznenađuje neprijatelja i nanosi mu velike gubitke u ljudstvu i materijalnim dobrima.

Na pruzi Karlovac — Caprag, na rijeci Maji, kod Gline, rusi, 26. veljače, željeznički most, tako da do kraja rata pruga Karlovac — Sisak nije radila. Ubrzo iza ove, izvodi jednu od najvećih akcija na pruzi Banja Luka — Sunja i Bihać — Sunja. Ruši sa svojim diverzantima Volenjski vijadukt.

Diverzantske akcije su sve masovnije širom Hrvatske. Hariš ih izvodi u Posavini, Lici, Slavoniji, Bosanskoj krajini. Zahvaljujući njegovom iskustvu i samoprijegoru, stvorene su neustrašive pokretne diverzantske grupe, čete i bataljoni. Jedinice su rušile pruge, mostove, stanice, tunele, magazine, dizale su u zrak vlakove, kamione, uništavale avione na aerodromima. Nikakve straže i osiguranja nisu mogle spriječiti samoinicijativne i odabrane diverzante. O Harišu i njegovim akcijama stvarane su legende. Na vojnom aerodromu Kurilovec, Hariš je sa svojim diverzantima, 19. srpnja 1944, uništio 800.000 kilograma avionskih bombi, 3 aviona i ubio 300 Njemačkih vojnika. Za uspješno izvedenu akciju, Ivan je od štaba 4. korpusa za nagradu dobio troja seljačka kola puna šmajsera i municije za svoje diverzante. Posebno značajnu akciju izveo je komandant diverzanata 15. kolovoza 1942, na pruzi Novoselac — Križ kod mosta na Česmi. Na minu koju je postavio iskusni diverzant Hariš naišao je, iz Dižona, "Orijent simplon". Uništen je 21 vagon s 376 Njemačkih oficira, koji su bili upućeni na Istočni front. U istom vlaku poginuo je i bugarski vojni izaslanik koji se vraćao s pregovora od Ante Pavelića. Harišove akcije djelovale su iznenadno, kao udar groma, zbog čega ga je narod prozvao Ilija Gromovnik. Njegovi su diverzanti i na školskom aerodromu "Borongaj" uništili, 28. prosinca 1944, 5 aviona, 4 prateća lovca "Dornier" i Pavelićev "Junkers 52". U toku NOR-a oštećeno je i uništeno diverzantskim minama oko 1.470 neprijateljskih vlakova, porušeno 350 mostova. Oko 27.000 fašističkih vojnika i oficira, od kojih i 3 generala, izgubilo je život na minama koje su postavili hrabri diverzanti. Uništeno je vise od 36.000 željezničkih tračnica. Organizirajući i izvodeći diverzantske akcije, Hariš je i sam na leđima prenosio eksploziv i učestvovao u uništenju 150 vlakova i 27 mostova.

Poslije oslobođenja, Hariš je završio Partijsku školu i Višu vojnu akademiju u JNA. Bio je zamjenik komandanta inženjerije u General-Štabu, radio u inspekciji General Štaba za inženjeriju, i načelnik je štaba uprave inženjerije JNA. S te je dužnosti i otišao u penziju, u činu general-majora JNA.

titanik @ 10:03 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare
srijeda, travanj 16, 2008
Rođen je 28. augusta 1920. u Vrginmostu, Hrvatska. Potječe iz seljačke porodice. Osnovnu školu završio je u Vrginmostu, gimnaziju u Sisku, Gradiški i Zagrebu. U 17. godini pristupio je naprednom omladinskom pokretu, i 1936. postaje član SKOJ-a. Bulat rukovodi skojevskom organizacijom u gimnaziji Siska, Gradiške i Zagreba. Zbog naprednog djelovanja. Rade je proganjan, udaljavan iz škole i zatvaran 1938, 1940. i 1941. godine.
Godine 1939, primljen je za člana KPJ. U isto vrijeme upisuje se na Tehnički fakultet u Zagrebu, gdje se aktivno uključuje u rad skojevske organizacije, i postaje član skojevskog rukovodstva. Povremeno odlazi i u rodni kraj, gdje pomaže stvaranju prvih partijskih organizacija u selima sreza Vrginmost. 29. marta 1941, po odluci KPH, odlazi u Vrginmost zbog priprema borbi protiv okupatora. U ustanku, Rade je sekretar Kotarskog komiteta KPH za kotar Vrginmost. Stalno je na terenu, obilazi partijske organizacije i radi na pripremi ustanka.

U NOB je stupio 27. jula 1941. godine. Tog dana Bulat razoružava jednog ustašu, zajedno s narodnim herojem Mirkom Poštićem, u selu Perna. Istog dana vodi grupu boraca na rušenje željezničke pruge između Vrginmost a i Topuskog, kod sela Blatuše. Odmah poslije ove akcije, s Jovicom Bulatom napada grupu Talijana kod sela Podgorje, i rastjeruje ih. U toku NOR-a on je sekretar i KK KPH za Vojnić, oficir GŠ NOV i POH, komandant bataljona "Bude Borjan" u sjevernoj Dalmaciji, komandant Sjevernodalmatinskog POH, komandant 13. proleterske udarne brigade "Rade Končar". načelnik štaba Druge operativne zone NOV i POH, komandant zapadne grupe NOV i POH u X korpusu "Zagrebačkom", komandant 32. divizije NOVJ i načelnik štaba X korpusa "Zagrebačkog" NOVJ.

U februaru 1942. godine istaknuti organizator ustanka na Kordunu odlazi u GŠH, koji ga šalje s raznim zadacima u pojedine krajeve i partizanske odrede Hrvatske. U ulozi oficira GŠH učestvuje, s banijskom proleterskom četom i Nikolom Demonjom, u borbama u Slavoniji. Kao komandant bataljona "Bude Borjan", u sjevernoj Dalmaciji vodi niz uspješnih borbi protiv Talijana, ustaša i domobrana. Posebno se ističe u borbi s Talijanima kod Borije, zatim u selu Nunić, kod Kistanja, gdje zajedno sa Slobodanom Macurom razoružava i talijansku posadu od trideset karabinjera, a već u sljedećoj akciji sa svojim bataljonom izbacuje iz stroja više od 200 Talijanskih vojnika. Tu zarobljava 3 bacača, 4 mitraljeza i veliki broj pušaka. Njegova vještina rukovođenja jedinicom dolazi do izražaja i 29. juna 1942, na planini Promina, kod Drniša, gdje, okružen s 5000 Talijana i četnika, dva dana vodi borbu i uspijeva izići iz obruča s neznatnim gubicima.

Kao komandant 13. proleterske brigade "Rade Končar", Bulat vodi neprekidne borbe na Žumberku, u okolici Zagreba i Karlovca. U bici u Novom Selu nanosi teške poraze ustašama, a u Suhoru Talijanima i belogardejcima. Njemu pripadaju zasluge i za oslobođenje Krašića, 2. januara 1942. godine. Poslije žestokih borbi, uništene su tri ustaške bojne s više od 900 vojnika. U maju 1943, kao načelnik štaba Druge operativne zone u Moslavini, Rade reorganizira partizanske odrede. Prilikom prelaska Save, junački vodi borbu protiv ustaša i Nijemaca, i zarobljava više od 40 neprijateljskih vojnika. Njegova posebna umješnost dolazi do izražaja jula 1943, kada se s deset boraca uspješno izvlači iz ustaškog okruženja, te septembra iste godine, kada sam upada, na motociklu, u selo Sveti Petar - Čvrstec, kod Križevaca, u zasjedu ustaške satnije, iz koje se uspješno izvlači. U oslobođenju Varaždinskih Toplica neposredno rukovodi jurišom na gestapovsko uporište, gdje zarobljava 100 njemačkih žandara. Ni jake snage neprijatelja, čak potpomognute sa 17 aviona i nekoliko tenkova, ne uspijevaju razbiti zasjedu Bulatovih boraca kod sela Šemorec. U oslobođenju Ludbrega rukovodi i osnivanjem 1. zagorske brigade. Vodi neprekidne borbe u Zagorju, u vrlo teškim uslovima, kod Donje Konjšćine, kod Zlatara, Mihovljana, Varaždinskih Toplica, sela Svibovec. Njegovo ime se brzo pročulo u cijelom Zagorju, kao i prije toga na Kordunu, Dalmaciji, Pokuplju, Žumberku, jer su njegovi primjeri u borbi i brojne pobjede imale velikog odjeka. Od 6. juna 1944, komandant 32. divizije Rade Bulat uništava snažni ustaško -domobranski garnizon u Trgovišću, Hraščina, vodi tešku borbu na Kalniku, Bilogori i Podravini, gdje uništava čerkeske i ustaško-domobranske snage, od kojih otima topove što su ih oni bili zaplijenili na Istočnom frontu, U suradnji s jedinicama 7. banijske divizije i 6. korpusa, učestvuje u oslobođenju Podravine od Virovitice do Koprivnice.

Poslije rata, Bulat je komandant divizije, načelnik operativne uprave Vojne oblasti, zamjenik načelnika Treće uprave generalštaba JNA, načelnik Uprave ABH obrane JNA, pomoćnik komandanta za pozadinu Armijske oblasti, komandant vojnog područja.

Završio je kurs za usavršavanje oficira pješadije u Crvenoj armiji u SSSR-u (MKUOP), fakultet WA JNA, Komandno-generalštabnu školu u SAD i diplomirao na Elektrotehničkom fakultetu u Zagrebu.

Bio je zastupnik u Saboru SRH za Vrginmost i Vojnić, i član CK KPH.

Bio je general-potpukovnik JNA u penziji.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i više odlikovanja.

Narodnim herojem proglašen je 24. decembra 1953. godine.

titanik @ 11:44 |Komentiraj | Komentari: 2 | Prikaži komentare
petak, travanj 11, 2008
Franjo Ogulinac Seljo rodjen je 1904. godine kod kod Siska u seljackoj porodici, u kojoj je bilo 11-ero djece. Zavrsio je obucarski zanat u isku da bi se  vratio u rodno selo. Citao je puno, i poceo je politicki da se uzdize. U tome su mu pomagali drugovi iz Siska. Uskoro je postao osnivac  i sekretar seoske organizacije KPJ. Bilo je to vrijeme sestojanuarske diktature. Iz tog vremena  potice njegov nadimak Seljo. Pruzao je otpor vlasti koja je plijenila stoku i drugu imovinu seljaka zbog neplacenih poreza.
Okupljao je seljake oko meliorizacije zemljista
Vlasti su ga maltretirale  zapazivsi njegovu aktivnost. On je bio zapazen  visi partijski forumi. Da bi ga sklonili pred policijom poslan je na skolovanje u Sovjetski Savez, gdje je otisao 09.10.1935 godine. U  noskvi je pohadjao Komunisticki univerzitet  nacionalnih manjina.  Ucio je teoriju revoluciju. Ime je promjenio u Milan Snagic.
U  avgustu 1936. godime izbio je gradjanski rat u Spaniji. Krenuo je u pomoc snagama Narodnog fronta, gdje je stigao  15.03.1937.godine.  Poslije  Frankove pobjede prebacen je u logor u Francusku. Bunio se zbog odvodjenja na Mazino liniju i zato je prebacen iz logora Girs u logor Verne, odakle je tajno preko Njemacke krenuo u Jugoslaviju.15 avgust 1941.stigao je u svoje selo. Ukljucio se u Sisacki NOP odred formiran 22 juna 1941. Ucestvovao je u napadu na ustasko uporiste u Zrinju, a zatim je usao u Glavni stab Hrvatske. Bio je njegov politicki komesar. U periodu od 28.12.1941. do 12.01. 1942. Boravio je na podrucju Gorskog kotara i Hrvatskog primorja.U septembru 1942. postao je komadant II operativne zone, podrucje Pokuplja, Moslavine i Zumberka. Poginuo je 09.10.1942. kod sela Visocice u Zumberku u borbi sa ustasama.
titanik @ 23:30 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare
subota, travanj 5, 2008
U planini mrkoj nek mi bude hum,
Nad njim urlik vuka, crnih grana šum,

Ljeti vječan vihor, zimi visok snijeg,
Muku moje rake nedostupan bijeg.

Visoko nek stoji, ko oblak i tron,
Da ne dopre do njeg niskog tornja zvon,

Da ne dopre do njeg pokajnički glas,
Strah obraćenika, molitve za spas.

Neka šikne travom, uz trnovit grm,
Besput da je do njeg, neprobojan, strm.

Nitko da ne dođe, do prijatelj drag, -
I kada se vrati, nek poravna trag.

Ivan G. Kovacic
titanik @ 19:11 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare