Druze Tito mi ti se kunemo
  • Godine su prosle pune muka.
  • Ginulo se za slobodu nijemo.
  • Ili s pjesmom umesto jauka,
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
  • Veselje se siri na sve strane,
  • sad slobodno po zemlji idemo.
  • Al' velike pamticemo dane,
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
  • Praznik s'lazi na ulice
  • u oblake da letimo smjelo.
  • Nase pjesme zli neka se plase.
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
racunajte na nas
  • U ime svih nas iz pedeset i neke
  • Za zakletvu Titu ja spev'o sam stih
  • Ne spominjem proslost ni bitke daleke
  • Jer rodjen sam tek posle njih
  • Al zivot pred nama jos bitaka skriva
  • I preti nam preti ko duboki vir
  • Ja znam da nas ceka jos sto ofenziva
  • Jer moramo cuvati mir
  • Racunajte na nas
  • Sumnjaju neki da nosi nas pogresan tok
  • Jer slusamo ploce i sviramo rock
  • Al' negde u nama je bitaka plam
  • I kazem vam sta dobro znam
  • Racunajte na nas
  • U nama je sudbina buducih dana
  • I neki se mozda i plase za nju
  • Kroz vene nam tece krv partizana
  • Racunajte na nas
  • Racunajte na nas
Put u Kumrovec
  • Oživi misao, putevi bježe,
  • Zagorje pjeva: kaj,
  • i srce igra, pjesmu doseže:
  • je li to Gupčev kraj?
  • Sutla vijuga: modra tkanica,
  • zar je to Tahijev dvor?
  • Gle, preko šuma i oranica
  • zamak gleda odozgor.
  • Odmiče cesta, ljepota dana,
  • i jesen sva od svile
  • miriše njiva zaorana
  • i jata ptica krile.
  • "O lijepa naša..." slova sjaju,
  • s kamena stih nas zove,
  • himna se rodila u ovom kraju,
  • da, himna zemlje ove,
  • Jurimo, jurimo, Kumrovec, eno,
  • pred nama kao na dlanu;
  • mašemo rukom uzbuđeno,
  • a riječi ućute, stanu.
  • I onda tišina: ožive slike,
  • stranice pjevaju, zbore,
  • promiču tako dani i bitke
  • kroz naše krvave gore
  • I dok čitamo sa zida slova:
  • "Ovdje se rodio Tito";
  • golub slijeće sa starog krova
  • i kruži ponosito
  • Susjed je vajar iskles'o lik,i kruži ponosito
  • što nas sad gleda blago,
  • slobode naše to je spomenik
  • i sveg što nam je drago.
  • i sveg što nam je drago.
  • Uniđem pod krov, dodirnem rukom.
  • Uniđem kolijevka leži mala,.
  • priprosta zipka s drvenim lukom
  • Maršala odnjihala!
  • I na ognjištu vatra se žari
  • ko simbol misli žive,
  • pucketa tiho i ko da zari
  • juriše i ofanzive.
  • O gori vatro, vječno, žarko
  • kao misao Tita,
  • i svijetli toplo ko sunce jarko
  • i budi uzorita
  • U tvome sjaju nek se rode
  • i nove naše snage,
  • i nek nas i dalje cilju vode
  • i zastave crvene, drage!
bolna lezi omladinka Mara
Nema zapisa.
Izvori informacija
Nema zapisa.
Informacije
  • Za pisanje bloga kao informacije uglavnom koristim objavljene tekstove sa neta ili iz knjiga sa tematikom iz perioda stvaranja JUGOSLAVIJE , Neki tekstovi su obradjeni a neki objavljeni originalno
Blog - ožujak 2008
subota, ožujak 29, 2008
U najtezim borbama pete neprijateljske ofanzive legendarni Sava Kovacevic postaje komandant Trece udarne divizije. Diviziji je bas tada pao u dio najtezi zadatak: da bude glavna zastitnica Centralne bolnice i izvrsi proboj iz okruzenja. Komandant Sava je bio svjestan tezine toga zadatka i odlucan da uradi sve za njegovo izvrsenje. Njegov dolazak na celo Divizije ulivao je posebnu nadu borcima i ranjenicima. U desetodnevnim borbama pod Savinom komandom Divizija se borila za spas ranjenika protiv dvadeset puta brojnijeg neprijatelja.

Duge odbrambene borbe smjenjivale su se jurisima i protivjurisima. Cinjeni su pokusaji da se iznade pogodna mogucnost za proboj. U teskim borbama 11. i 12. juna 1943. godine na Vucevu, pod Maglicem, kod Borovna, na desnoj obali Sutjeske odbijeni su snazni udari neprijatelja, spasena Centralna bolnica i ucinjeni krajnji napori da se na lijevoj obali Sutjeske obrazuje mostobran. U jutarnjim casovima 13. juna 1943. godine Treca udarna divizija, na celu sa svojim komandantom Savom, posla je u opsti napad na lijevoj obali Sutjeske iznad Tjentista.

Divizija je uspjela da potisne neprijatelja, ali ne i da slomi njegov otpor na Kosuru, padinama Ozrena, Lastve i Kazana. Svuda se vodila dramaticna borba. U najkriticnijim trenucima Sava je odlucio da novim jurisem izvrsi proboj. Sa svojim borcima izbio je u prvi streljacki stroj. Komandovao je juris. Pucajuci iz puskomitraljeza, poletio je naprijed i herojski poginuo na sumovitom prevoju iznad Tjentista, izmedu sela Krekovi i Usovackog potoka.

Sava Kovacevic, legendarni junak, jos od prvih ustanickih dana 1941. godine usao je u pjesmu. Njegova junacka smrt usla je u legendu. Sava pripada onim velikanima narodnooslobodilackog rata i revolucije cija slava nadrasta vrijeme.
titanik @ 21:34 |Komentiraj | Komentari: 7 | Prikaži komentare
srijeda, ožujak 26, 2008

Godina 1941 prošla je u znaku neprestanog razvoja ilegalnog pokreta u Sarajevu.Iako u stalnoj borbi sa ustaškom policijom, partijska organizacija i Narodnooslobodilački pokret nisu nikada bili značajnije uzdrmani. Skupljeni materijal, oružje, lekovi, obuća i odeća išli su iz Sarajeva nesmetano svojim tajnim kanalima na oslobođenu teritoriju, najvećim delom jedinicama na Romaniji, pa čak i dalje, na oslobođenu teritoriju u zapadnoj Srbiji. Pojedinačna hapšenja nisu predstavljala ozbiljnije udare, jer su policiji u šake padali oni ilegalni radnici koji nisu imali širih veza, i krug njihovog povezivanja ilegalnog pokreta zatvarao se, ukoliko bi podlegli mukama na policiji, posle nekoliko zatvorenih ljudi sa kojima su radili i održavali vezu.

Te godine, dok su mediokritetska piskarala ustaških novina u Sarajevu pevala o ustaškom Sarajevu, ono je, međutim, razbuktalošću ilegalne akcije bilo slobodno. Besumlje je i najzatucaniji ustaški fanatik bio svestan da dodvorivačke tirade piskarala ne odgovaraju istini, da u svakoj ulici živi slobodna misao, slobodna reč i akcija. Stotine boraca je iz Sarajeva odlazilo u borbene odrede na oslobođenoj teritoriji, a ustašku sigurnost i osećanje bezbednosti svakodnevno su uzdrmavali leci i parole po svim delovima grada. Čak je jednog jutra i čuveni krvolok, šef »crne legije«, Jure Francetić, u svome stanu našao letak. U Sarajevu je radila partiska tehnika. Ona je redovno izdavala biltene, izveštaje sa frontova, čak je štampala u obliku brošra neka dela marksizma, neophodna za partisku izgradnju i razvoj NOP, izrađivala lažne dokumente za ilegalne radnike i slično.

Ustaško »Politički odjel ŽRO« (Župske redarstvene oblasti), koji je imao zadatak da vodi borbu protiv Partije i NOP, mogao je samo da priželjkuje razbijanje snažnog ilegalnog pokreta. Snovi o hvatanju niti partijske organizacije ostajali su u 1941 godini samo pusti snovi. Doušnici, agenti, referanti, islednici lupali su glave, optuživali jedni druge zbog neuspeha, ali nisu mogli ništa značajnije da učine.

Njihov bes ključao je pred stalnim akcijama ilegalaca. U septembru 1941 godine iz ralja ustaške policije, iz zatvora u sarajevskoj Bogosloviji, pobegla je grupa rukovodnih partiskih radnika, među kojima drugovi Iso Jovanović, sekretar Pokrajinskog komieta KPJ za Bosnu i Hercegovinu, Vaso Miskin – Crni, Lepa Perović, Nisim Albahari i Milutin Đurašković. Iščupali su se iz kazamata ispred nosa ustaške straže, tako da je jedan od najrafiniranijih ustaških islednika, Cividini, tvrdio kako je to bilo nemoguće učiniti i kako se desilo čudo. U junu je izvršena diverzija u Železničkoj ložionici, zbog koje su ustaše izvršile odmazdu streljavši nekoliko talaca, među kojima i narodnog heroja Radojku Lakić.

Te godine i početkom 1942, a povremeno i docnije, u Sarajevu je ilegalno radio i član Pokrajinskog komiteta drug Avdo Humo, pod konspirativnim imenom »Kulturni« i držao veze sa odredima u Hercegovini, zapadnoj i istočnoj Bosni, s Pokrajinskim komitetom, sa Vrhovnim štabom i Centralnim komitetom. Povremeno e te godine u Sarajevu boravio i radio i drug Svetozar Vukomanović–Tempo, odlazio na oslobođenu teritoriju i opet se vraćao u Sarajevo. U tom vremenu su kroz Sarajevo prošli drugovi Kardelj, Ivo Lola Ribar i Vlado Popović, a nešto docnije i Kosta Nađ sa Lepom Petrović. Sve ove akcije izvršene su uz najveće opasnosti i uz velike napore partiske organizacije u Sarajevu.

Veze su bile čvrste, ilegalci dobro zakonspirisani. Ilegalna borba se razvijala svakodnevno, žestoko, uporno i smelo.

Početak 1942 godine doneo je prvi vrtlog partijskoj organizaciji i NOP u Sarajevu. U ruke policiji pao je po nekoj doušničkoj dostavi Savo Bogdanović, kooptirani član Mesnog komiteta. U policiji se držao slabo i bez šamara počeo da provaljuje članove Parije i saradnike NOP. Provalio je čitav Mesni komitet i preko 150 saradnika NOP, najviše skojevaca i naprednih omladinaca. Provala se povezala i sa provalom iz Zagreba, pa se time situacija još više pogoršala. Policija je došla do podataka o mestima gde se skrivaju ilegalci, do slika nekih ljudi, među kojima i slike drugarice Olge Marasović, tadašnjeg sekretara Mesnog komiteta.

Nju su besomučno tražili. Njene fotografije su kružile po Sarajevu, podnošene su uhapšenim saradnicima i od njih je traženo da je prepoznaju ne bi li joj se ušlo u trag. Sve je bilo bezuspešno. Drugarica Marasović se bila povukla u najdublju ilegalnost, kao i čitav Mesni komitet. Sve »javke«, veze, kanali, lozinke i šifre su bile izmenjene. Najzad, jednom sumnjivom slučajnošću, pala je u ruke policije i Olga.

Policija je likovala. Činilo joj se da ima u rukama sve veze ilegalnog pokreta u Sarajevu, da je u njenim rukama sva partijska organizacija sa rukovodstvom. Njene želje su išle dalje. Policija je smatrala da će moći ući u trag i višem rukovodstvu, Pokrajinskom komitetu.

Teret torture i mučenja bio je upravljen na drugaricu Marasović, jer je policija smatrala da od nje može najviše izvući. Međutim, tu je policija naišla na tvrd orah. I pored besprimerne torture i mučenja, što predstavlja hroniku za sebe, policija od nje nije izvukla ni slova. Satima suje primoravali da prizna da je član Pokrajinskog komiteta, da oda trag »Kulturnog«, ali ona nije progovorila. Najzad je simulirala ludilo. Bila je toliko mučena, da je i policija poverovala u to da je stvarno poludela, pa su je smestili na nervno odeljenje Sarajevske bolnice.

I dok je policija nestrpljivo očekivala da se njeno stanje poboljša da bi mogla da je dalje muči i iznuđava priznanja, ustaška inkvizitorska služba doživela je nov poraz. Kao bombom pogođena, doznala je da je drugarica Marasović pobegla iz bolnice.

Ilegalna organizacija nije bila oništena. Ona je živela, radila i borila se, uvek, pa i sada, u novim uslovima i novim teškoćama.

Nove teškoće rađale su nove borce. Ugled Partije je rastao, borba se nastavljala i razvijala u novim okršajima i sa novim herojstvima.

Ilegalni pokret, koji je tinjao posle provale Save Bogdanovića, rasplamsao se u Sarajevu novom žestinom.

Sve do decembarskih dana 1942. Pre toga pala je u ruke policioji Nada Vranković, novopimljeni član Parije, koja je imala priličan broj vaza u NOP. Ona je u policiji postla konfident, najverovatnije od straha i nesposobnosti da izdži torturu. Policija je krila njeno izdajstvo, nameravajući da po spisku koji je dobila od nje zgabi što više boraca. Ali, Partija se nije dala prevariti. Znala je da je Nada Vranković postala konfident i da predstavlja stalnu opasnost za ilegalni pokret u Sarajevu, jer se često kretala u društvu Štimca, šefa doušničke službe UNS (Ustaške nadzorne službe), nove ustaške organizacije za borbu protiv NOP, koja je ustvari nastala iz nekadašnjeg »Političkog odjela ŽRO«. Iako je Nada Vranković nudila Partiji svoje usluge i izražavala želju da nastavi ilegalni rad, bilo je jasno da joj se može pokloni nikakvo poverenje

Na sastankupartijske ćelije u Kovačićima Nada Vranković je pred čitavom ćelijom i sektretarom Mesnog komiteta priznala da je konfident i izjavila da zaslužuje smrt.

Nudila je ponovo svoje usluge iz veza sa Štimcem.

Odlučilo se ono što se moralo odlučiti radi interesa Revolucije.

Drugog decembra osvanula je »Obavjest Mesnog komiteta br. I« o izvršenoj smrtnoj kazni nad konfidentom Nadom Vranković. Obaveštenje je napisao drug Džemal Bijedić, sekretar Mesnog komiteta u Sarajevu, a otštampala ga je partijska tehnika munjevitom brzinom.

Ustaški »Novi list« od 4 decembra 1942 godine objavio je kratku vest o zagonetnom ubistvu u Bolničkoj ulici. Vest je govorila o tome kako je Nada Vranković usmrćena udarcem nioža u vrat i kako se istraga vodi u svim pravcima.

Sve slobodoljubivo Sarajevo, a i policija, dobro su znali o čemu se radi. Policiji je bilo stalo do toga da otkrije izvršioca, jer bi to bio trag za organizacijom, koja se time pretstavljala u svoj svojoj odlučnosti i borbenoj žestini.

Policija je imala znatnih mogućnosti da otkrije izvršioca. Bio je to spisak koji je policiji ostavila Nada Vranković.

UNS je odmah posle ovog ubistva zverski stupio u dejstvo. Počela su hapšenja po spisku Nade Vranković, a i svih sumnjivih koje je policija imala u evidenciji, najviše po dostavama doušnika UNS i Gestapoa.

Do kraja decembra pohapšeno je skoro 500 ljudi. Počela su mučenja, jer se policija zavarala nadom da će konačno ugušiti ilegalni pokret u Sarajevu, pa je čak u svojoj zaslepljenosti nade prostirala i dalje pokret z celoj Bosni i Hercegovini, računajući da bi prodiranjem u pokret u Sarajevu došla do načina za likvidaciju Pokreta uopšte.

Natao je drugi vrtlog u kome se našao ilegalni pokret i organizacija u Sarajevu. Vrtlog koji je izbacio heroje i slabiće, vrtlog koji je ozbiljno uzdrmao ilegalno Sarajevo i doneo tinjanje, ali ne i likvidaciju ilegalnog rada, iz koga je docnije, u drugoj polovini 1943 godine, kad je za sekretara Mesnog komiteta došao Vladimir Perić – Valter, buknula nova vatra ilegalne borbe.

Šta se zbivalo iza zidova zatvora UNS u Ćemaluši broj 3, u zloglasnoj kući, nazvanoj »Kuća užasa«. Tamo su se ljudi borili. Kako su se borili zatvoreni? Kako se borila jedna sarajevska devojka?

Obična devojka.

Ovo je hronika o neravnoj borbi jedne devojke sa ustaškim krvolocima, o njenim patnjama i pobedama u vremenu velike provale. Njena borba, to je borba svih boraca u toj strašnoj kući.
titanik @ 12:28 |Komentiraj | Komentari: 0
četvrtak, ožujak 20, 2008
Dekunga“ je prva, malo iskrivljena, njemačka riječ koju je Jovan Kesar upamtio. Čuo je od svog djeda Mile, starog ratnika, koji je u ustanak 1941. otpremio tri sina — Savu, Petra i Dmitra, visoke i uspravne kao tri jablana. Koristeći svoje veliko iskustvo, djed je znao da odabere prava mjesta za skrovišta i da ih majstorski uredi za djecu svojih sinova. Njegove zemunice, „dekunge“, prekrivene travom, granjem i lišćem, s cijevima za dovod vazduha, mnogo puta su im valjale glave.Kako je to bilo pod Kozarom u te strašne dane kada je čovjek bio gonjena zvijer — ispričala mi je Jovanova majka Pava:
„Nikom mije moglo biti teže nego nama materama. U ratu se sve urotilo protiv nas i naše nejači. Eto, kad god se spomene rat, prvo se sjetim djece. Kada ono moj Sava ode među prvima u borbu, ja ostadoh sa dvoje djece, Jovanom u četvrtoj i Borislavom u drugoj godini. Znala sam, čini mi se, svaki korak prve diverzantske grupe, desetak mladića, koje s u noćne akcije vodili Žarko Zgonjanin, Ivica Marušić Ratko i moj Sava. Često su se, tih dana, sastajali u našem voćnjaku okupljajući nove borce. Ja sam ih služila najljepšim što se našlo u kući. Baš tada sam im ofarbala one vojničke uniforme, potapajući ih u boju napravljenu od orahovog lišća i jošikove kore. Ispratila sam ih i onoga dana kada su ustanike poveli na željezničku prugu. Pucali su i iz možareva što su bili kod naše crkve u Marinima.Ubrzo zatim ukrstili su se ustanički frontovi preko Pastireva i Vranića. Ali, oni ne potrajaše dugo i formira se partizanski logor na Karanu. U septembru 1941. u naše Marine dođoše dr Mladen Stojanović i Osman Karabegović. Obojica su govorili na velikom narodnom zboru. Kod marinske crkve spremili smo dosta hrane i pića za zajednički ručak. Bilo je lijepo, što samo biti može.Poslije toga, osluškivala sam svaki pucanj i svaku borbu, naslućujući gdje bi to moglo biti. Moji Kesari se brzo pročuše kao hrabri borci. I što se više pričalo o njihovim podvizima, mene je hvatao veći strah za djecu. Pri svakom ispadu neprijatelja, a izlazili su često iz svojih uporišta i ostavljali za sobom pustoš, bježala sam sa djecom u šumu. Držala sam se uvijek, kad god je to bilo moguće, partizanskih položaja. Onda su Ratko i Sava, sa većom grupom boraca, otišli sa našeg terena. Poslije oslobođenja Prijedora formirana je Prva krajiška brigada. Sava je postavljen za zamjenika političkog komesara brigade. Kod nas je ostao Prvi bataljon Kozarskog odreda. Kad god je mogao, Žarko Zgonjanin je dolazio u Marine i obavještavao o Savi. Uvijek mi je donosio riječi utjehe. Radovala sam mu se kao svom najrođenijem.Kada je počela velika neprijateljska ofanziva na Kozaru i borbe oko Marina i Karana, ja pokupih moje mališane, nešto hrane i pokrivača, a već sam bila i u šestom mjesecu trudnoće, pa sa narodom iz Prusaca i Lješljana, Grabašnice i Marina — u zbjeg. Sve živo bilo je krenulo u Kozaru. Na našem putu prema Dubičkoj cesti i Mlječanici pratilo nas je veliko nevrijeme. Bili smo mokri, ozebli. A kad


Jovan Kesar, rođen 1937. u Marinima kod Bosanskog Novog, novinar i književnik, urednik u „Večernjim novostima“, živi i radi u Beogradu. bi se vrijeme proljepšalo, pratili su nas avioni i neprestano tukli. Gotovo mjesec dana šiban je naš zbjeg svim mogućim nedaćama. I mogu da kažem da sam se najviše straha nakupila od aviona. Kad sam čula da se jedna žena porodila u zbjegu, pobojala sam se da se to ne dogodi i meni. Istina, po mom računu, bilo bi to rano, ali u ratu je sve moguće. Takve slutnje, jednog jutra, prekide moj brat Relja Kačavenda, borac čuvene Omladinske čete. Uletio je u našu kolibu od granja i rekao da se pripremim za proboj iz obruča. U tom proboju moj Relja je poginuo. Izginula je gotovo cijela njegova četa.U prvi suton izišli smo na Poljane u Gornjem Jelovcu, a već je na Patriji, Jugovića brdu i na Dubičkoj cesti ključalo kao u kotlu. Nikada sebi nisam mogla da objasnim otkuda mi snaga da trudna prijeđem toliku razdaljinu sa Borom u naručju i vukući za ručicu moga malog Jovana. Kada smo prelazili preko ceste, zasipali su nas raketama. Boro je vrištao i tresao se u mom naručju, a ja sam se spoticala preko mrtvih oko rovova, Jovan je tu izgubio cipelice, ali me pratio u stopu i nije plakao. Nikad nije plakao. Tek sutradan sam vidjela da su mu noge krvave pa sam ih uvila u komade isječene ponjave. Pričalo se da je te noći izišlo iz obruča oko deset hiljada ljudi. Ali, ja nisam smjela da ostanem na Pastirevu već sam sa djecom krenula za partizanima u još jedan proboj. Čula sam da Prva krajiška brigada napada neprijatelja s leđa pa sam pošla u nadi da ću negdje sresti Savu. Tako je i bilo. Vidjeli smo se, na čas, kod Majkić Japre. Od tog rastanka proći će gotovo tri godine do našeg ponovnog susreta.
U Podgrmeču smo se malo okrijepili i jedne mrkle noći krenuli za Kozaru. Preko Sane su nas prevezli skelom, a kada smo se prebacili preko željezničke pruge, Bori sam rukom zatvarala usta kako ne bi jauknuo i otkrio našu kolonu. Toga jutra unijela sam u kuću, koja još nije bila izgorjela, oba sina i sručila se polumrtva u postelju.
Bio je kraj jula 1942. kada su naišle one posljednje neprijateljske „grablje“. Dušmani su nastupali od Bosanskog Novog i Dobrljina. Njihovi streljački strojevi, pretresajući svaku stopu zemlje, spuštali su se sa padina Kozare. Neko je rekao da kupe mušku djecu, i ja skočih da bježim sa Jovanom, koji je nekako bio izrastao za svoje godine. Ali, sve je bilo dockan. Više se nije imalo kud. Od vojske se zacrnila naša visoravan. Uspjela sam samo da Jovanu navučem zaovinu suknjicu i da mu glavu povežem mojom maramom. Kuću nam, srećom, pretresoše domobrani, kratko se zadržaše i tako protutnje i ta opasnost, a mene spopadoše porođajni trudovi.Dijete sam rodila 10. avgusta 1942, onoga dana kada su se počeli da okupljaju preživjeli partizani Kozare i pripremaju za smotru na Paležu. U kući sam Milana rodila, u zbjegu podojila, a sve trojicu u Kozari odgojila“ — kaže ponosna majka Pava Kesar.Jovan Kesar je jedan od mnogih dječaka kojima je rat uskratio radosti djetinjstva. Naučio je da bude jači od suza i nije plakao kada je bilo teško i opasno. Postao je pionir još dok je rat trajao i naučio sva slova iz partizanskog bukvara. „Sramota je ne znati čitati“ — govorila mu je baba Anđelija koja je, iako nepismena, znala napamet stotine narodnih pjesama, priča i zagonetki. Svog velikog tatu, proslavljenog kozarskog partizana, vidio je u ratu samo jedanput. I kada je otac, u junu 1945, došao da ga povede sa sobom, on je morao da se privikava na njega. U osnovnu školu pošao je u Titovom Užicu, tamo gdje je otac odveo svoju ratnu diviziju u prvi mirnodopski garnizon. Gimnaziju i filozofski fakultet završio je u Beogradu.I kada je, kao mladi saradnik lista „Borba“, donio u Redakciju svoju prvu reportažu, urednik mu je rekao:
— Ti ili ćeš biti veliki novinar, ili od tebe neće biti ništa.
Jovan Kesar je postao vrsni hroničar našeg vremena i dramski pisac.Knjigom „Djetinjstvo moje ukradeno“ odužio je dug svojim vršnjacima, malim Kozarčanima, što su na isti način kao i on, prestrašeni od smrti kojom su bili okruženi, proživjeli ratno djetinjstvo. Inspirisan je sudbinom Zore Skibe, rođene Delić, koja je u ratnom metežu, kao četvorogodišnja djevojčica, postala ustaška zatočenica sa logorskim brojem oko vrata. Tri puta je „pokrštavana“ i dugo prevaspitavana u ustaškom duhu „u ime Isusa“. Jovan Kesar, jednostavno, duboko ljudski i potresno do suza, ispričao je samo jednu od desetina hiljada sudbina kozarske djece.Ovu autentičnu priču, strašnu ljudsku istinu Zore Skibe, nastavnice matematike u Osnovnoj školi „Braća Šimić“ u Mostaru, Kesar je nadahnuto pretočio u dramski tekst. Tako, monodrama, „Djetinjstvo moje ukradeno“, u dramatizaciji i režiji Ahmeta Obradovića, koju snagom svog talenta brehtovski tumači Zlata Kogelnik, prvakinja Amaterskog pozorišta u Prijedoru, veličanstvena je scenska oda onima koje su sahranjivali u ustaškim logorima za djecu, brojeći ih na komade.Okupiran ljudskim sudbinama, novinar po profesiji, Jovan Kesar je napisao i više drugih dramskih tekstova. Njegovi komadi „Da li je moguće, drugovi, da smo svi mi volovi?“, „Zadužen sam ispred frakcije da ti skršim vilicu“ i „Suđenje partijskom sekretaru Borislavu Borjanoviću“ — godinama ne silaze sa naših pozorišnih scena.
titanik @ 20:41 |Komentiraj | Komentari: 0
subota, ožujak 15, 2008
U ponedeljak 23 juna 1941 godine jedan sto ostao je prazan u Odeljenju za čekove sarajevske Hipotekarne banke:
-Zna li ko šta je sa Perićem? – pitao je šef ostale službenike.
Niko nije odgovorio i šef se vratio u kabinet. Tamo je već sedeo policiski agent.
-Seste li šta saznali?
-Nije javio o eventualnoj bolesti...
-Kakva bolest, molim vas! Još noćas smo ga tražili kod kuće, ali ga ni tamo nema.
-A mogu li znati šta je Perić skrivio? To je, inače, dobar i poslušan službenik!
-»Dobar i poslušan!« Gospodine moj, on je organizovani član Komunističke partije, a takvima je od juče odzvonilo...
-Ne bih to nikad predpostavio za Perića!
-Prevejanac kao i ostali »crveni«: osjetio je da će po ga pojuriti, pa se sklonio. Ali ništa neće pomoći, jer su sada došli na tapet čak i prije Jevreja i nepokornih Srba. Dajte mi neke podatke o njemu.
-Ništa izuzev onog što stoji u njegovom Službeničkom listu: Rođen 1919 u Prijepolju, u Sandžaku, vrlo siromašan po porijeklu, sam se školovao pohađajući u Sarajevu Trgovačku akademiju, a zatim upisao na Visoku komercijalnu u Beogradu. Od prošle godine je kod nas. Marljiv i disciplinovan, preozbiljan za svoje godine...
-I član ilegalnog Mjesnog komiteta komunista! – uzviknuo je agent žurno izlazeći iz kabineta.
Vladimir Perić je, sa duboko natučenim šeširom preko čela, prolazio tih dana širokim pločnikom uz Hipotekarnu banku i pogledom milovao ogromne kamene stubove na glavnom ulazu. Iz razmišljanja trgnuo ga je Mile Perković, takođe član Mesnog komiteta:
-Nešto si se mnogo zamislio!
-A, ti si, Mile! Posmatram ovo moje prvo mesto ozbiljnog službovanja: rastužio sam se što ne smem više da uđem u ovu lepu zgradu...
-Na zagledaj mnogo: sigurno su te već tražili. Saznali smo da, kao po spisku,jure sve naše drugove.
Videli su se opet na sastanku Mesnog komiteta sa drugom Svetozarem Vukomanovićem – Tempom. Borba se već rasplamsavala i delegat Centralnog komiteta lično je donosio poruke druga Tita želeći, posle razgovora sa drugovima iz Pokrajinskog komiteta, da vidi i partiske radnike koji su preduzimali neposredno na sebe zadatak organizovanja otpora u gradu. U zavučenoj kući u ulici Hajduk – Veljka našli su se na okupu Lepa Perović, Dane Olbina, Olga Maradović, Mile Perković, Vladimir Perić i Esad Čengić. Bilo je govora o svim stvarima, jer se od sarajevske organizacije mnogo očekivalo. Zaključeno je da se Gradski odbor Narodne pomoći proširi na pododbore u Novom Sarajevu, Crnom Vrhu, Marindvoru, Centru, Vratniku, Kovačima, Skenderiji, Bistriku i Babića Bašti. Dok su deljena zaduženja, Vladimir Perić je napomenuo:
-Ja bih mogao da uzmem Crni Vrh, jer me tamo naročito dobro poznaju!
-Pa ti stanuješ na drugoj strani!
-Ali tamo mij, znate, devojka: pratio sam je, dok se moglo, skoro svako veče.
Počela je da radi veza s oslobođenom teritorijom. Kuriri i oni koji su posebno upućivani kucali su na vrata inžinjera Veljka Vukovića u Tvrtkovoj ulici i pitali:
-Da li je Srđa kod kuće...? – bila je to lozinka za vezu koja je išla u Zagreb.
Usred neopreznosti jednog druga u Zagrebu, ovo mesto je provaljeno i pronalazile su se druge mogućnosti. Kuriri su sada svraćali u stan Milana Božića ili u radnju Maltera gde je lozinka glasila:
-Da vam nije, slučajno, preostalo nešto Gavrilovićeve slame?
Vladimir Perić se, i sam menjajući ilegalne stanove pojavljivao na raznim stranama Sarajeva izvršavajući naj raznovrsnije zadatke. Saznao je od Alije Hodžića da bistrički skojevci pripremaju diverziju na višegradskoj pruzi i došao na njihov sastanak:
-Budite što oprezniji, drugovi! Kakvo je obezbeđenje na pruzi?
-Do Dovlića skoro nikakvo. A moramo naučiti da postavljamo mine pre nego što krenemo u partizane.
Vladimir Perić je odvratio:
-Ali ne možemo svi najednom u partizane. Nije manje dragoceno ovo što radimo u gradovima.
Kada je Lepa Perović pala u zatvor koji je improvizan u zgradi Bogoslovije, učestvovao je u organizovanju njenog bekstva, jer ustaški policajci i Gestapo nisu, srećom, u masi zatvorenika, otkrili sekretara Mesnog komiteta. Bekstvo je uspelo čak i sekretaru Pokrajinskog komiteta Isi Jovanoviću koji se jedne zore izvukao kroz podrum Bogoslovije zajedno sa Vasom Miskinom, Nisimom Albaharijem i Milutinom Đuraškovićem. Njih četvorica su istovremeno izašli na oslobođenu teritoriju. Nešto kasnije Lepa Perović otišla je u Hercegovinu.
Na Perića kao da su zaboravili...
Sredinom septembra 1941 godine prihvatio je iz Zagreba grupu od četiri druga organizujući njihov prolazak prema Stolicama gde su žurili na savetovanje u Vrhovni štab. Bili su to: Rade Končar, Vlado Popović, Miha Marinko i Franc Leskošek. Na povatku Ivo Lola Ribar je iz Sarajeva produžio u Zagreb, a Edvard Kardelj i Ivan Maček u Sloveniju.
Sarajevo se nije predavalo, već prkosno dizalo glavu i počelo da zadaje neprijatelju vrlo neugodne udarce. Sa Romanije su stizale vesti o sve većim uspesima ustanka... Grad je svaki drugi dan bio obavešten o događajima u zemlji i na stranim frontovima putem »Radio vesti« (u 400 primeraka), posebnih biltena, letaka i proglasa. Zanimljiv je bio put ovog dragocenog materijalau neprekidnom nizu od juna 1941 do februara 1942 godine:
Vesti su hvatane u stanu Žužujića u Tepebašinoj ul. 8 i na matricu ih je izvlačio Muhidin Begić i slao u stan profesora Tvrtka Kanajeta koji je u Železničkom neboderu na Marindvoru vršio konačnu redakciju i pripremao za štampanje na ciklostilu. Rasparčavanje se vršilo u dućanu Mustafe Kurte na Alfakovcu: aktivista Fahrija Ajanović je ispod tezge snabdevao omladince koji su stizali po materijal iz raznih delova grada. Fina tehnika bila je smeštena u stanu mašinbravara Josipa Sigmunda u Jezero ulici gde je on zajedno sa inžinjerom Boleslavom Felčarom, izrađivao ilegalne lefitimacije i druge isprave. Vladimir Perić je i ovde često navraćao dok Sigmund nije uhapšen i, ne progovorivši ni reči, bio streljan na Vracima.
Zima je ove, 1941, godine došla prerano, i postajući nezapamćeno oštra, povećavala teškoće i brige ilegalaca. Odmah iza Nove godine Olga Maradović išla je, kao delegat Sarajeva, na pokrajinsko savetovanje koje je održano u Ivančićima kod Srednjeg uz učešće Vrhovnog komandanta Tita, Edvarda Kardelja, Aleksndra rankovića i još nekih članova CK KPJ. Kada se na povratku opet probila natrag po najvećoj mećavi, Vladimir Perić ju je upitao sa vidljivim žarom:
-Molim te, kako izgleda drug Tito? Ima li, kako kažu, svetloplave oči?
Sve češće su postajale provale i u Sarajevu, doduše pojedinačne i uz sjajno zatvorenih i mučenih drugovamali je neprijatelj njuškao kao pobesneo pas i sve više zateza obruč oko razgranatog partiskog rada koji je obuhvatao stotine rodoljuba. I zima je oticala sporo, jedva vukući dane.
Konačno, sa prvim danima proleća došla je i za Vladimira Perića vest da se prebaci na oslobođenu teritoriju Zeničkog odreda. Aktivnost u gradu preuzimao je na sebe novoformirani Mesni komitet, koji su sačinjavali: Džemal Bijedić, Adem Buć, Mladen Knežević – Traktor i Reuf Galošević, delujući od početka decembra 1942 godine kada je započela najeveć provala u prartiskoj organizaciji Sarajeva: preko 100 ljudi našlo se početkom 1943 na optuženičkonj klupi ustaškog prekog suda.
Kada je u zeničkom kraju četnički kapetan Radić izveo poznati »puč« početkom maja 1942, Vladimir Perić je, odupirujući se izdajnicima, ozbiljnije ranjen u prednji deo pluća. Onako ranjenog zatvorili su da u štalu zajedn sa osralim »nepokorenim« partizanima. Bradonjama je, kao i obično, prva na redu bila pljačka. Jedan se privukao Periću i pokušao da mu svuče sat sa ruke.
-Napolje, razbojnici! Kako vas nije stid! – povikao je ogorčen, i odgurnuo četnika od seve.
-Ko se to dere? – utrčao je u štalu komandir četničke straže.
-Ja. I da ne mislite da ću prestati da vas grdim, bando!
-Lakše, ili ću te zauvek sastaviti sa zemljom.
-Ne bi bio ni prvi, a ni poslednji. »Divan« je vaš razvojni put u odbrani porbljene zemlje: od pljačkaša i palikuća sada se postali i bratoubice.
-Šta ja uopšte govorim s tobom – odbrusio je četnik.
-Stidi se ukoliko je u tebi ostalo išta ljudsko. I dobro je da ste pustili brade: bar vam se neće videti crvenilo na licu...
Ostali zatvorenici umirivali su Perića, ali on nije moga ni hteo da se zaustavi. Izdajnik Golub Mitrović, dotadašnji komandir IX čete, iak se nije usudio da ovoj grupi učini nešto nažao i pustio ih bez oružja. Vladimira Perića previo je u selu Vukamanovićima Edhem Čamo i pomogao mu da se, iako ranjen, prebaci na Ozren. Oporavljajući se postepeno stigao je u Šekoviće na formiranje Šeste istočnobosanske brigade i ušao u štab Trećeg bataljona (komandant Vojislav Ilić) kao zamenik političkog komesara Tanasija Mihajlovića – Zlatka. Na smotri brigade drugog avgusta 1942 kod manastira Lovnice promarširalo je ispred Svetozara Vukomanovića – Tempa 550 ljudi koji su već tada imali, između ostalog, 27 mitraljeza. Sutradan, u šljiviku iznad Šekovića, održano je partizansko savetovanje aktivista stočne Bosne na kome su posebne referate, politički i organizacionii, podneli Cvijetin Mijatović – Majo i Hasan Brkić – Aco. Vladimir Perić je bio delegat svoje jedinice, ali nije uzimao reč u diskusiji: još je osećao posledice od ranjavanja.
Sledećih šest meseci proveo je u sastavu Šeste brigade, učestvujući u njenom prelasku u Srem. Partizasnku zimu i napore borbi ipak je lakše podnosio, ne ističući se naročito, ali i ne zaostajući iza ostalog komandnog kadra. A u proleće ga je čeklao novo iznenađenje: prelazak u ilegalni rad u Tuzl. Kad su mu to saopštavali u Oblasnom komitetu KP, upitao je:
-Idem li na duže?
-To se zasad ne zna.
Na polasku je sreo Mila Perkovića koji je u međuvremenu postavljen za sekretara Pokrajinskog komiteta SKOJ-a:
-Raduješ li se, Vlado? – upitao je Perković.
-Radujem. Znam da neće biti lako, ali, veruj, mene posebno uzbuđuje rad u okupiranim gradu.
Sedeli su na rascvetanoj livadi zagledavši se u plavičaste obronke majevice...
titanik @ 06:52 |Komentiraj | Komentari: 2 | Prikaži komentare
ponedjeljak, ožujak 10, 2008

Rođen  je  1900.  godine  u  Lipniku  kod  Gacka,  Bosna  i Hercegovina. Do rata se bavio zemljoradnjom. Kada su, 7. juna  1941.  ustaše  krenule  u  selo Lipnik da tamo nastave  pokolj srpskog stanovništva, seljaci su ih, pod komandom  Košte  Bjelogrlića,  i  uz  pomoć  seljaka  iz  okolnih  sela,  odbili,  a  zatim  zauzeli  oružničku  kasarnu  u  Jaseniku.
Dvadeset šestog juna održan je zbor ustanika u Dramešini, na  kome  je  odlučeno  da  se,  prilikom  napada  na  ustaško  uporište,  ne  dozvoli  pljačkanje  i  ubijanje  nevinog  i
neboračkog  muslimanskog  stanovništva.  U  Lipničkoj  ustaničkoj grupi, Kosta Bjelogrlić se energično zalagao za  poštovanje  ovih  zaključaka  i  davao  otpor  njihovom  kršenju.  To  mu  je  vrlo  brzo  donijelo,  pored  vojničkog,  i politički  ugled.  Njegovo  dosljedno  provođenje  programa narodnooslobodilačke  borbe  doprinijelo  je  stvaranju partizanskih uporišta u selima gatačkog sreza.
Drugog novembra 1941. godine, na zboru ustanika u selu Ulinju, formiran je štab Gatačkog partizanskog  bataljona,  u  čijem  je  sastavu  bilo  Šest  partizanskih  četa.  Za  komandanta bataljona izabran je Kosta.
U  talijansko  ­  četničkoj  ofanzivi,  maja  1942.  godine,  neprijatelj  je  napao  sela  Lipnik  i  Samobor, u namjeri da se probije preko Golije prema Nikšiću, U borbi koja je trajala cijelog 
dana,  Košta  Bjelogrlić  je  sa  svojim  bataljonom  uspio  da  potisne  Talijane  i  da  ih  natjera  u  bijeg.  Tada  su  zarobljena  tri  teška  mitraljeza,  radio­stanica,  nekoliko  automata  i  drugi  materijal. U  junu  1942.  formiran  je  Hercegovački  partizanski  odred,  od  boraca  koji  su  se povukli iz Hercegovine ispred četničko­talijanske ofanzive. Košta je postavljen za komandanta njegovog  1.  bataljona,  s  kojim  je  ušao  u  sastav  10.  hercegovačke  udarne  brigade.  Na  ovoj  dužnosti učestvovao je u borbama na Kupresu, Posušju, Rakitnom, kod Gornjeg Vakufa, na Vranići i drugim mjestima. U petoj neprijateljskoj ofanzivi, maja i juna 1943. godine, učestvovao je u 
akcijama  10.  hercegovačke  brigade  protiv  neprijatelja.  Već  oronulog  zdravlja,  Kosta  je, poslije  dolaska  partizanskih  jedinica  iz  Bosne  u  Hercegovinu,  postavljen  za  komandanta mjesta u Avtovcu, i izabran za člana Sreskog komiteta Partije za gatački srez, a kasnije i za 
prvog  predsjednika  Sreskog  narodnooslobodilačkog  odbora.  Na  toj  dužnosti  je  ostao  do oslobođenja zemlje.
Poslije oslobođenja, bio je član Oblasnog narodnooslobodilačkog odbora za Hercegovinu i  ubrzo je , 1946. godine, umro u Mostaru.
Narodnim herojem proglašen je 24. jula 1953. godine.


titanik @ 20:06 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare
petak, ožujak 7, 2008


Šesnaestog januara 1942. godine, Takovska četa Čačanskog bataljona vodila je kod Močioca u blizini Uvca borbu s četnicima. Bilo je vrlo hladno, sneg veliki, a borba nije prestajala ceo dan. Četnici su davali žestok otpor našem nadiranju u Srbiju.

Ovo je za mene bilo vatreno krštenje. U jesen 1941. godine, iz Srbije sam se povlačila sa bolnicom, pa nisam dotad učestvovala ni u jednoj borbi. Zato mi je ovog puta sve to izgledalo tako čudno i neobično.

Dok su drugovi pravili od snega zaklon, stajala sam kao kip i posmatrala šta rade. I tako bih stajala i zurila u drugove sve dok me neko ne bi opomenuo:

— Lezi ne otkrivaj položaj!

Tada bih legla u sneg i ležala sve dok opet ne bi čula:

— Ustaj i prebacuj se, šta čekaš!?

I tako sam se ceo dan, smrznuta u snegu, ponašala kao neki automat, radila samo ono što mi drugovi kažu. Najviše sam se bojala da ne izgubim i ostanem ležeći u snegu. Posebna mi je briga bila – šta da radim ako neko od drugova bude ranjen. I baš dok sam razmišljala o tome, neko me pozva i reče:

— Brzo dođi ovamo, jedan drug je ranjen!

Pojurih prema ranjeniku. Za mnom osu rafal iz mitraljeza. Od straha ništa nisam čula ni videla. Ranjenik je ležao u zaklonu, a ja od uzbuđenja, sam ljudske siluete, ne vidim ništa drugo. Zato ga upitah:

— Jesi li ti, druže, ranjen?

On me pogleda onako uplašenu i reče:

— Jesam. Ranjen sam u nogu.

Malo se pribrah, izvadih prvi zavoj i rekoh mu da sedne. Dok sam ga pripremala za previjanje slučajno bacih pogled na mesto gde je ležao. Kad primetih tragove krvi na snegu pripade mi zlo, ali ipak, poslednjim naporom snage raseko mu nogavicu od pantalona i počeh da ga previjam.

To je bio moj prvi zavoj. Na kursu prve pomoći, u prvim danima ustanjka, učila sam teoriju ''prvog zavoja''. Praktično previjanje radili smo na zdravim drugovima, pa mi sve to nije izgledalo ni teško ni strašno. Kasnije u bolnici previjala sam drugove, ali mi ni to nije bilo tako teško jer to nisu bile sveže rane.

A sada dok zavijam svog prvog ranjenika i borim se da mu zaustavim dragocenu krv, drhtim kao prut. Borila sam se da sakrijem strah i uzbuđenje, ali mi nije pošlo za rukom. Najzad je to i ranjenik primetio. Poče me tešiti i kuražiti. Bilo mi je neprijatno zbog prisutnih drugova, jer me sada na prvom ispitu vide tako zbunjenu i nespretnu. Ipak, niko mi nije ništa zamerio, već su me svi drugarski tešili i objašnjavali kako je ovo samo početak, a da velike teškoće tek predstoje.
titanik @ 21:02 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare
Borba za socijalna i politička prava žena u našoj zemlji razvija se u okviru antifašističkog pokreta i borbe za demokraciju, slobodu i jednakost početkom 20. stoljeća. U Hrvatskoj su hrabre žene organizirale javne prosvjede protiv kapitalističkog patrijarhalizma. Jedna od njih bila je i književnica Marija Jurić Zagorka (Golubovec, 1873.- Zagreb, 1957.). Ona je tridesetih godina prošlog stoljeća u vrijeme zabrane štrajkova, organizirala žene koje su poslije mise, na Markovu trgu u Zagrebu, tražile pravo glasa i socijalnu jednakost. Do Drugog svjetskog rata žene su bile pod patronatom muža ili određenog tutora po čijim odredbama su morale živjeti i odgajati djecu. Protest žena, sa zahtjevima za humanije uvjete rada i građanska prava, organizirala je tih godina u Splitu i Anka Berus. Socijalistički pokret bio je znak buđenja društvene svijesti i bio je opasan za diktaturu koju je nametala vlast.

U Hrvatskoj su žene - seljanke, radnice i intelektualke, zajedno s muškarcima aktivne u antifašističkom pokretu. Organizirale su mlade, razvijale im osjećaj za pravdu i samopoštovanje a ne za pokornost. Uoči samoga rata uključile su se u ilegalni rad, bile zatvarane i mučene. Mnoge već prve godine okupacije odlaze u partizane, ali znatan ih broj ostaje u pozadinskoj ilegali. One su prikupljale informacije, sakrivale i prevodile antifašiste u partizane, sakupljale i prenosile borcima hranu i sanitetski materijal. Bile su u stalnoj životnoj opasnosti. Mnoge od njih nisu dočekale pobjedu nad fašizmom ni izjednačavanje svojih prava s muškarcima, pravo da budu birane, da se obrazuju. Nisu dočekale 1945. godinu, da prvi put u povijesti, na osnovu odluke 3. zasjedanja ZAVNOH-a, na izborima glasuju.

U borbi žene postaju punopravni članovi društva i dokazuju svoje sposobnosti na svim poljima života i rada. Josip Broz Tito je na prvoj Zemaljskoj konferenciji AFŽ-a 1942. god. rekao da se ponosi ženama jer su u »nadčovječnoj borbi dale toliko života i primjera heroizma«. Vladimir Nazor im se divio jer su uvijek pokazivale »nevjerojatnu ustrajnost i hrabrost«. Msgr. Svetozar Rittig je istaknuo »da nije bilo suradnje požrtvovane borbene žene ne bi ni danas mogli djelo našega narodnog oslobođenja slaviti kao trijumf cjelokupnog naroda«.

U NOR-u Hrvatske je sudjelovalo 43.000 žena, od toga je 4.579 poginulo, 1.898 je ratnih invalida, dok su 772 žene nositeljice Partizanske spomenice 1941. Narodnim herojima proglašeno je osamnaest žena iz Hrvatske: Rajka Baković, Olga Ban, Anka Berus, Persa Bosanac, Anka Butorac, Nada Dimić, Kata Dumbović, Ljubica Cerovac, Milanka Kljajić, Dragica Končar, Milka Kufrin, Anka Pađen, Kata Pejnović, Smilja Radošević-Pokrajac, Ivanka Trohar, Savka Javorina, Šonja Marinković i Marija Vidović-Abesinka
titanik @ 20:59 |Komentiraj | Komentari: 0