Druze Tito mi ti se kunemo
  • Godine su prosle pune muka.
  • Ginulo se za slobodu nijemo.
  • Ili s pjesmom umesto jauka,
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
  • Veselje se siri na sve strane,
  • sad slobodno po zemlji idemo.
  • Al' velike pamticemo dane,
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
  • Praznik s'lazi na ulice
  • u oblake da letimo smjelo.
  • Nase pjesme zli neka se plase.
  • Druze Tito mi ti se kunemo.
racunajte na nas
  • U ime svih nas iz pedeset i neke
  • Za zakletvu Titu ja spev'o sam stih
  • Ne spominjem proslost ni bitke daleke
  • Jer rodjen sam tek posle njih
  • Al zivot pred nama jos bitaka skriva
  • I preti nam preti ko duboki vir
  • Ja znam da nas ceka jos sto ofenziva
  • Jer moramo cuvati mir
  • Racunajte na nas
  • Sumnjaju neki da nosi nas pogresan tok
  • Jer slusamo ploce i sviramo rock
  • Al' negde u nama je bitaka plam
  • I kazem vam sta dobro znam
  • Racunajte na nas
  • U nama je sudbina buducih dana
  • I neki se mozda i plase za nju
  • Kroz vene nam tece krv partizana
  • Racunajte na nas
  • Racunajte na nas
Put u Kumrovec
  • Oživi misao, putevi bježe,
  • Zagorje pjeva: kaj,
  • i srce igra, pjesmu doseže:
  • je li to Gupčev kraj?
  • Sutla vijuga: modra tkanica,
  • zar je to Tahijev dvor?
  • Gle, preko šuma i oranica
  • zamak gleda odozgor.
  • Odmiče cesta, ljepota dana,
  • i jesen sva od svile
  • miriše njiva zaorana
  • i jata ptica krile.
  • "O lijepa naša..." slova sjaju,
  • s kamena stih nas zove,
  • himna se rodila u ovom kraju,
  • da, himna zemlje ove,
  • Jurimo, jurimo, Kumrovec, eno,
  • pred nama kao na dlanu;
  • mašemo rukom uzbuđeno,
  • a riječi ućute, stanu.
  • I onda tišina: ožive slike,
  • stranice pjevaju, zbore,
  • promiču tako dani i bitke
  • kroz naše krvave gore
  • I dok čitamo sa zida slova:
  • "Ovdje se rodio Tito";
  • golub slijeće sa starog krova
  • i kruži ponosito
  • Susjed je vajar iskles'o lik,i kruži ponosito
  • što nas sad gleda blago,
  • slobode naše to je spomenik
  • i sveg što nam je drago.
  • i sveg što nam je drago.
  • Uniđem pod krov, dodirnem rukom.
  • Uniđem kolijevka leži mala,.
  • priprosta zipka s drvenim lukom
  • Maršala odnjihala!
  • I na ognjištu vatra se žari
  • ko simbol misli žive,
  • pucketa tiho i ko da zari
  • juriše i ofanzive.
  • O gori vatro, vječno, žarko
  • kao misao Tita,
  • i svijetli toplo ko sunce jarko
  • i budi uzorita
  • U tvome sjaju nek se rode
  • i nove naše snage,
  • i nek nas i dalje cilju vode
  • i zastave crvene, drage!
bolna lezi omladinka Mara
Nema zapisa.
Izvori informacija
Nema zapisa.
Informacije
  • Za pisanje bloga kao informacije uglavnom koristim objavljene tekstove sa neta ili iz knjiga sa tematikom iz perioda stvaranja JUGOSLAVIJE , Neki tekstovi su obradjeni a neki objavljeni originalno
Blog - prosinac 2008
nedjelja, prosinac 28, 2008
No, da bi ovo postigli, oni su prvo morali da odstrane partizane predvođene komunistima, čije su revolucionarne težnje, očigledno, predstavljale opasnu prepreku za uspostavljanje starog režima, a privrženost Moskvi pretnju za jugoslovensku nezavisnost. Ono što je počelo kao pokret otpora, ubrzo se pretvorilo u građanski rat u kome su, to ne treba posebno naglašavati, partizani vraćali milo za drago.
Nemci su bili sasvim zadovoljni. Ništa im nije više odgovaralo no da četnici prestanu da se bore protiv njih i da svu svoju snagu usmere protiv partizana, čiji je uporan, odlučan otpor već počeo da im zadaje ozbiljne smetnje. Tako je nastao prećutan sporazum između Nemaca i četnika da se međusobno ne napadaju i da se usredsrede na uništenje partizana.
Ovo je bio početak klizavog puta koji vodi do kolaboracije; kolaboracije čije su pobude mogle biti shvatljive, a bile su tobož i patriotske, ali su ipak predstavljale kolaboraciju. Šta je bilo prirodnije od toga nego da jedinice koje se bore protiv zajedničkog neprijatelja, usklađuju svoja dejstva? Neki četnički komandanti otišli su još dalje i uputili svoje oficire za vezu u nemačke i italijanske štabove, a zauzvrat prihvatili su nemačke i italijanske oficire za vezu. Neki su stavili sebe i svoje jedinice pod nemačku i italijansku komandu i dopustili da ih oni snabdevaju i opremaju.
Ko je tu bio prevaren, a ko se ovim više koristio? Da li Nemci, koji su uspeli da otklone ono što je počelo kao pokret otpora? Ili četnici koje je, u stvari, naoružavao neprijatelj, protiv koga su nameravali da se dignu jednog dana? Sve se ovo odvijalo po klasičnoj balkanskoj tradiciji. Zar se Miloš Obrenović nije naizmenično borio protiv Turaka i bio njihov vazal? Zar on nije poslao u Carigrad odsečenu glavu svoga sadruga-oslobodioca, Karađorđa?
Sam Mihailović se, izgleda, nije slagao sa direktnom saradnjom s neprijateljem, iako je sam počeo politiku napuštanja aktivnog otpora i usmeravanja ka odstranjivanju partizana. Ali njegova kontrola nad komandantima nije bila neposredna i stalna. Tako je uskoro došlo do toga da se neki četnički komandanti još uvek bore sa pola srca protiv Sila osovine, drugi da ništa ne rade, a neki nisu krili svoju saradnju i otvoreno su živeli u nemačkim i italijanskim štabovima.
Ovaj kaleidoskop heroizma i izdajstva, suparništva i spletki već je postao pozadina našeg dnevnog života.
Bosna, gde smo prvi put ugledali Jugoslaviju okupiranu od neprijatelja, predstavljala je, u izvesnom smislu, mikrokosmos čitave zemlje. U prošlosti su se oko Bosne naizmenično borili Turci, Austrijanci i Srbi, i ovde je najžešće bila zastupljena većina nacionalnih strujanja i tendencija. Stanovništvo se sastojalo od strasno privrženih katolika — Hrvata i ne manje privrženih pravoslavnih Srba, sa velikim delom jednako fanatičnih mesnih Muslimana. Planinska, jako šumovita zemlja bila je veoma pogodna za gerilski rat i dugo je predstavljala glavno partizansko uporište, dok su istovremeno postojale mestimične četničke gmpe. Ovo je bila pozornica najgorih zverstava ustaša, kao i neprirodno drastičnih represalija četnika i partizana.
Svako ko se sam nije nalazio u Evropi pod nemačkom okupacijom za vreme rata, teško može zamisliti neobuzdani intenzitet strasti koje su se razbuktavale ili krajnosti ogorčenja koje su one izazivale. U Jugoslaviji stara rasna, religiozna i politička neslaganja bila su uvećana i obnovljena ratom, okupacijom i otporom, a prikrivene tradicije nasilja oživljene. Lekcija kojoj smo prisustvovali bila je ilustrovana spaljenim selima, oskrnavljenim crkvama, masakriranim taocima i unakaženim telima.
Jednom, posle borbe koja je trajala čitavog dana, među zelenim bregovima i dolinama, naišao sam na užasno razneto telo jednog ustaše. Kad je primetio da će biti zarobljen, on je izvadio osigurač ručne bombe i držeći je uz sebe, razneo je svoje telo u komade. Nekako je njegovo lice ostalo pošteđeno, a mrtve oči užasno su zjapile sa bledog, uvučenog lica, izobličenih crta. Ispod košulje natopljene krvlju izvirivali su raspeće i crno-bela traka ordena, verovatno Gvozdenog krsta, koja se još uvek držala za komadić kaputa nemačkog kroja. Boreći se za stranu silu protiv svojih zemljaka, on je sebe uništio samo da ne bi pao u šake ljudi iste rase, ali različitog, isto tako dubokog ubeđenja, za koje bi ubili ili poginuli sa istom spremnošću kao on za svoje. Nije se mogao naći bolji primer žestine i fanatizma u ovom balkanskom ratu. Iz ove zbrkane, tipično balkanske situacije, jasno su se izdvajale dve činjenice.
Moja je misija vojnog karaktera; rečeno mi je da politika spada u drugi plan; najvažnije je bilo ko se bori protiv Nemaca. U to nije bilo nikakve sumnje. Partizani, ma kakva bila njihova politika, borili su se protiv njih i to izuzetno uspešno, a četnici, ma kako gledali na njihove motive, uglavnom se nisu borili ili su se, pak, borili zajedno s Nemcima protiv svojih sopstvenih zemljaka. Štaviše, ako bi se posmatrali kao vojna snaga, partizani su bili brojniji, bolje organizovani, disciplinovaniji i bolje vođeni nego četnici.
Rečeno mi je da razmotrim pitanje kako ćemo najbolje pomoći partizanima. I ovo je, takođe, bilo jasno. Partizani su već ovde vezivali nekih dvadesetak ili više neprijateljevih divizija. Ako povećamo za sada praktično nepostojeće snabdevanje, i ako im obezbedimo podršku avijacije, možemo biti sigurni da će i dalje vezivati ove snage. Štaviše, njihove akcije, ako bi se koordinirale sa našima, mogle bi biti i od neposredne pomoći savezničkim armijama u Italiji. Oni ne bi morali da menjaju svoju strategiju. U stvari, bilo je najvažnije da ne odstupaju od svojih gerilskih metoda ratovanja. Ako ih snabdemo oružjem i opremom, i obezbedimo im podršku avijacije koju su tražili, omogućili bismo im da dalje održavaju, a i možda pojačaju sadašnje napore i tada bismo svakako dobili i protivvrednost onoga što smo im dali.
Postojao je i drugi vid snabdevanja. Mi smo dobijali, kako je izgledalo, malo ili ništa zauzvrat za oružje što smo bacali četnicima, koje su količinski do sada mnogo više dobili od nas no partizani. U stvari, do sada su ga koristili protiv partizana, koji su se borili protiv Nemaca, i oni su smetali, a nikako doprinosili ratnim naporima. Prema tome, bilo bi logično, iz čisto vojnih razloga, da prestanemo da snabdevamo četnike i da sve raspoloživo oružje i svu opremu šaljemo partizanima.
I politički su neke činjenice bile jasne. Na prvom mestu, partizani, bez obzira na našu pomoć, predstavljaće odlučujući činilac u novoj Jugoslaviji. I zaista, nije trebalo posumnjati da će uz njihovu široku i uspešnu organizaciju, kad se isteraju Nemci, postati pravi gospodari Jugoslavije. Drugo, oni su komunisti i stoga se mora očekivati da će, kad dođu na vlast, uspostaviti totalitarni oblik vladavine nalik na sovjetski, po svoj prilici, vema orijentisan prema Moskvi.
I ovo su, takođe, bile činjenice od prvorazrednog značaja, koje će, verovatno, uticati na buduću političku orijentaciju Balkana i, u krajnjoj liniji, ravnotežu snaga u Evropi. Da li ovo treba da utiče na odluku britanske vlade u pružanju vojne podrške partizanima?
O ovom pitanju je morala da odluči vlada. Ja sam, još pre polaska iz Engleske, postavio tada hipotetično pitanje da li treba da se bavimo zaustavljanjem širenja sovjetskog uticaja na Balkan? Tada mi je rečeno da takva razmatranja ne treba da utiču na našu politiku. Da li će vlada promeniti mišljenje kad dobije određenija obaveštenja? To nisam mogao znati. Ali, instinktivno, nastavio sam da dalje razmatram ovo pitanje.
Očigledno, ma šta ko rekao, mi ne možemo posmatrati sa oduševljenjem uspostavljanje komunističkog režima pod sovjetskim uticajem u Jugoslaviji. Ali, da li je buduće političko opredeljenje Jugoslavije zavisilo od nas? Koliko sam ja mogao da sagledam, nije. Ako sam pravilno protumačio situaciju, samo bi oružana intervencija, u mnogo većem i uspešnijem obimu od one što su je preduzeli Nemci, mogla da savlada partizane. A to, usred rata, u kome su oni i njihovi sovjetski zaštitnici bili naši saveznici i u vreme kada su nam, u svakom slučaju, veoma nedostajale jedinice, nije izgledao praktičan predlog. Pre dve godine, pre no što se iskristalisala situacija, možda bismo bili kadri da utičemo na tok događaja, u jednom ili drugom pravcu, ali ne i sada.
Pošto je stanje bilo ovakvo, trebalo je, sa vojnog stanovišta, da izvučemo što je moguće veće koristi. Da odbijemo pomoć partizanima zato što su komunisti, u trenutku kad smo činili sve što je u našoj moći da ojačamo Sovjetski Savez, zaista bi bilo neshvatljivo. Pored toga, ukoliko ranije uspostavimo zadovoljavajuće odnose sa partizanima, koji će, po svoj prilici, postati budući gospodari Jugoslavije, utoliko bolje! I ako išta znam o komunistima, ovo neće biti lako.
Trebalo je da se razmotri još jedan faktor. Životno iskustvo oblikuje karakter ljudi. Uticaj dogadaja na pojedinca ne može se sasvim zanemariti. Tito je prošao kroz mnoge teškoće od 1937. godine, kada je postao generalni sekretar Komunističke partije Jugoslavije. Od tada je on prebrodio bezbrojne opasnosti i teškoće ogorčenog rata koji je vodio za nezavisnost svoje zemlje; doživeo je zadovoljstvo da ni iz čega izgradi snažnu vojnu i političku organizaciju, čiji je bio apsolutni gospodar. Da li će iz svih ovih napornih i uzbudljivih godina izaći nepromenjen? Da li će prihvatiti sovjetski diktat i sovjetsko uplitanje isto onako bez pitanja kao i ranije? Već mi je pala u oči samostalnost njegovog duha. A znao sam da je nezavisnost, bilo kakve vrste, nespojiva sa ortodoksnim komunizmom.
Mogućnost da će se Tito i ljudi oko njega vremenom izmeniti i postati nešto drugo, a ne obični sovjetski sateliti, izgledala je suviše daleko da bi poslužila kao osnova za neka naša razmatranja. Ali to je ipak bila mogućnost koju je, izgleda, trebalo imati u vidu. "Mnogo će", napisao sam u izveštaju koji sam poslao gospodinu Čerčilu, "zavisiti od Tita i od toga da li on sebe vidi u svojoj ranijoj ulozi zastupnika Kominterne, ili kao potencijalnog vladara nezavisne jugoslovenske države."

titanik @ 17:40 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare
četvrtak, prosinac 25, 2008
Rođen je 20. oktobra 1911. godine u selu Brčeli (Crmnica), Bar, Crna Gora. Doktor. Član KPJ od 1940. godine.

Osnovnu školu završio je u selu Brčeli, a gimnaziju u Cetinju. Posle maturiranje posvetio se medicinskim naukama. Studirao je van zemlje, u Bolonji, gdje je i diplomirao i postao doktor 1937. godine. Pored interesiranja za nauku, on je njegovao u sebi i osjećanja naprednog i slobodoljubivog čovjeka. Iz inozemstva se vratio neposredno pred rat, pa je u Beogradu imao malo poznanika. Kao doktor specijalizirao se za parazitologiju i zaposlio kao asistent Parazitološkog instituta Veterinarskog fakulteta u Beogradu. Kada je KPJ u sudbonosnim danima zahtijevala da i on na određeni način učestvuje u ostvarivanju njenih ciljeva, bez imalo kolebanja prihvatio je obavezu vjernog sina svoga naroda, smatrajući da bi u borbi za oslobođenje svoje zemlje trebalo dati što više. Po zadatku KPJ, čiji je član bio od 1940. godine, na njegovo ime je zakupljena zgrada u Beogradu, i u podrumu smještena ilegalna štamparija CK KPJ. Iako je na zgradi stajala tabla s imenom doktora a u njoj uređena ordinacija, nije to bila kuća u kojoj se davala medicinska pomoć, već samo sredstvo — kamuflaže. U kolaboracionističkoj policiji Aćimovića i Nedića postojala je dokumentacija da u kući žive Milo, supruga Zagorka i kućna pomoćnica Ljubica Đonović. Međutim, Milo je bio neoženjen; ali, pred policijom i susjedima prikazivao je da mu je Zagorka Jovanović, student medicine i sekretar ćelije ilegalne štamparije CK, supruga (što je i dokumentima uređeno). U štampariji su ilegalno radili i živjeli još Branko Đonović i Slobodan Jović (narodni heroji). Štamparija CK počela je da radi 1. kolovoza 1941. godine, i u njoj je štampan prvi Bilten Glavnog Štaba NOP odreda Jugoslavije. Petog januara 1942. godine Mila je u kući tražila njemačka policija, ali ne kao osumnjičenog za komunizam, već kao naklonjenog — Englezima. Međutim, Milo se s drugovima koji su radili u štampariji u međuvremenu kroz plakar sklonio u njen ilegalni dio, u podrum, i više se nije smeo pojavljivati. Policiji je dano objašnjenje da je otišao kod svojih rođaka van Beograda, i da se nije vratio. U međuvremenu dobio je zadatak da se, pod imenom domobranskog satnika Vinka Tomaševića, preko tzv. Nezavisne Države Hrvatske prebaci na slobodnu teritoriju do Vrhovnog štaba. Jula 1942. godine krenuo je iz Beograda u Zagreb. U Zagrebu je, 14. jula 1942. godine, pri pokušaju da uspostavi vezu koja je bila provaljena, uhapšen na ulici od ustaške policije koja je prepoznala Ivanku Muačević-Nikoliš s kojom je šetao. U zatvoru su ga strahovite tukli i izbili mu sve prednje zube, a zatim su ga bacili s drugog kata dvorišnog dijela policijske zgrade, da bi od njega iznudili priznanje, iako mučen i s polomljenom nogom, Milo nije ništa priznao ni o svojoj djelatnosti, ni o radu svojih drugova u ilegalnoj štampariji CK KPJ u Beogradu. Tako, je svojim herojskim držanjem, sačuvao štampariju, koja je ostala neotkrivena za sve vrijeme borbe, iako se u zgradu 31. kolovoza 1943. godine uselila njemačka policija. Ne dobivši od Mila nikakvo priznanje, iako je pretpostavljala da se samo komunist može tako držati, s obzirom na to da je bio doktor, ustaška policija ga je prebacila u logor Stara Gradiška, a zatim krajem decembra 1942. u zloglasni ustaški logor Jasenovac.

U logoru se držao hrabro. Svojim doktorskim intervencijama pomagao je mnogim zarobljenim partizanima i taocima. S nekoliko drugova pripremao je bijeg iz logora, ali su ih logorske ustaše otkrile.

Poslije ovoga su ih sve strahovito mučili, a zatim ih je prijeki ustaški sud osudio na smrt vješanjem. Na dan izvršenja smrtne kazne, 21. septembra 1944. godine, Bošković je na samom stratištu istupio pred ustaškog komandanta logora Šakića govoreći: "Ja sam sin Crne Gore, i protestujem protiv ovako sramnog načina izvršenja smrtne osude. Kod nas se ljudi ubijaju iz puške." Kad mu je Šakić priznao da se junački držao, i naredio mu da se okrene da bi ga ubio iz pištolja, Bošković je odgovorio: "Crnogorac nikad ne okreće leđa protivniku." Također je odbio da mu pred strijeljanje vežu oči, a posle prvog pucnja u njegove grudi je doviknuo; "Nepobjediva je ideja Komunističke partije! Ona ne umire smrću Mila Boškovića. Živjela Sovjetska Rusija, njena nepobjediva Crvena armija i naši Titovi partizani! Živjelo bratstvo i jedinstvo jugoslovenskih naroda Srba, Hrvata, Slovenaca, Crnogoraca! Živio Staljin!" Ustaša je bio zbunjen, a onda je nastavio prazniti svoj šaržer u Boškovićeve grudi.

Tako je Milo svoj život završio junački i svetio, kao komunist-heroj, u 33. godini, ne dajući ustaškoj policiji mogućnosti da sazna bilo što o njegovom životu, njegovim drugovima s kojima je radio, ni o štampariji KPJ. Centralni komitet KP Hrvatske uvrstio je Mila, kao prvog, u spisak lica za zamjenu, ali je ustaška nadzorna služba uvijek našla načina da se on ne zamjeni za njemačke i ustaške oficire.

Narodnim herojem proglašen je 27. novembra 1953. godine.

titanik @ 00:17 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare
nedjelja, prosinac 21, 2008
Strategijski, stanje je bilo pogodno za neregularno ratovanje. Sve je u Jugoslaviji govorilo u prilog gerilskog rata: neprijateljeve razvučene komunikacije, izolovani garnizoni i objekti. I zemljište je bilo pogodno za ovu svrhu. U brdima i šumama partizani su imali osnovicu za svoje akcije i ona im je mogla služiti po volji kao baza, polazna tačka, prostor za manevrisanje, mesto u kome će se skrivati. To je bio neophodan element za njihov način ratovanja, kao što je more neophodno za pomorsko ratovanje. Pojavljujući se odatle neočekivano, oni su bili kadri da postižu iznenađenje, koje je bitan element u neregularnom ratovanju. Nestajući u šumi, čim obave svoj zadatak, mogli su da uskrate neprijatelju svaku sigurnu metu prema kojoj može da usmeri svoj protivudar. Oni su, takođe, uživali i podršku civilnog stanovništva, koje je bilo duboko zadojeno tradicjom pružanja otpora stranim osvajačima bili oni Tevtonci ili Latini, Mađari ili Turci. Ali možda se osnovni razlog uspeha partizana mogao naći i u osobinama njihovih vođa. Oni su bili komunisti. U gerilskom ratu, ideje su značajnije od materijalnih mogućnosti. Mali broj ideja može se izjednačiti sa komunizmom po jačini, ustrajnosti, lukavosti, u snazi nad pojedincima. Komunističke vođe dali su partizanima jedinstven cilj, surovu rešenost, neumoljivu disciplinu bez koje ne bi mogli opstati, a još manje postići svoj cilj. Oni su sami imali i udahnjivali onima oko sebe duh apsolutne odanosti, koji ih je vodio dotle da uopšte ne žale sebe ni svoje živote kao ni živote drugih; oni nisu ni davali ni očekivali milost. Oni su udahnuli pokretu i proročanski smer: partijsku liniju. Oni su uveli već ustanovljen sistem obaveštavanja — dobro oprobanu, raširenu i od ranije utvrđenu ilegalnu mrežu. Onome što je počelo kao rat, oni su dali karakter revolucije. Najzad — a ovo je možda njihovo najznačajnije dostignuće — oni su uspeli da ubede svoje sledbenike da zaborave na stare istrebljivačke svađe i mržnje, i, uključujući zajedno Srbe, Hrvate, Slovence, Crnogorce i ostale u borbu protiv zajedničkog neprijatelja, stvorili su u svojim redovima novo osećanje nacionalnog jedinstva.

Godine 1943. partizani su imali, ukoliko je to bilo moguće utvrditi, oko 150. ljudi, a možda i više. Ova sila, koja se sastojala od jedinica različite jačine, bila je raspoređena po čitavoj Jugoslaviji, sa uporištima, uglavnom, u planinama i šumama. Svaka partizanska jedinica imala je svoj štab koji je, posredno ili neposredno, bio odgovoran Titovom Vrhovnom štabu, koji je na ovaj način vršio efikasnu operativnu kontrolu nad čitavim oružanim snagama. Veze su se održavale radiom i pri tom su se, uglavnom, koristile zaplenjene nemačke radio-stanice, ili preko kurira koji su prevaljivali opasan put iz jednog dela zemlje u drugi, kroz neprijateljeve linije.

Rat koji su partizani vodili bio je neobičan. Nije bilo ustaljenog fronta. Kako su se, uglavnom, borili pešadijskim naoružanjem, sa ograničenim zalihama municije, protiv dobro obučenog, dobro naoružanog, dobro opremljenog, dobro snabdevenog i motorizovanog neprijatelja, podržanog oklopnim jedinicama, artiljerijom i avijacijom, morali su da izbegavaju frontalnu borbu u kojoj bi neizbežno gore prošli. Da bi uspeli, bilo je nužno da očuvaju inicijativu, da ne dozvole da ona pređe u ruke protivnika. Cilj je bio da se napadne neprijatelj tamo gde je predstavljao najizdašniju metu, gde je bio najslabiji i, iznad svega, gde je to najmanje očekivao. Podjednako je bilo važno da se, kad postignu cilj, ne zadržavaju, već da odmah nestanu u okrilje brda i šuma, gde ih potera ne može doseći. Ovo je iziskivalo visok stepen pokretljivosti. Njihovi ljudski i materijalni izvori bili su neizvesni. Svaku akciju u kojoj neprijateljevi gubici nisu premašivali njihove u srazmeri od najmanje pet prema jedan, partizani su smatrali porazom.

Da bi gerilci opstali u uslovima u kojima su se borili partizani, oni moraju po svaku cenu da uskrate neprijatelju metu za protivakciju. Kako se njihov broj i obim borbenih aktivnosti povećavao, ovo je postajalo sve teže. Morali su da se odupru iskušenjima da pređu u gonjenje neprijatelja i učvrste svoje uspehe. Svi uspesi morali su se smatrati privremenim. Sela i male gradove koje su osvojili iznenadnim napadima, morali su ponovo da napuste kad bi neprijateljeve jedinice prešle u jači protivnapad. Bila bi fatalna greška da partizani dozvole sebi da budu prinuđeni na ulogu opsednutog garnizona, što su pojedini komandanti naučili kroz gorka iskustva. I tako su gradovi i sela prelazili iz ruke u ruku zajedno sa stanovnicima, a svaki put je sve više stanovnika u ovom procesu stradalo i bilo izgubljeno.

Podršku koju je davalo partizanima, stanovništvo je surovo plaćalo. Pored gladi i nestašice koja je harala opustošenom zemljom, Nemci, Italijani, Bugari i različiti mesni kvislinzi preduzimali su divlje represalije nad narodom kao osvetu za štetu koju su počinili partizani. Ali ni partizani ni civilno stanovništvo nisu dozvoljavali da ih ma šta spreči da se odupiru neprijatelju. I, u stvari, neprijatelj je svojom surovošću podrivao sopstveni cilj, jer je izazivao takvu mržnju i ogorčenost da su time snaga i jačina nacionalnog otpora bile samo udvostručene.

Još mnogo pre saveznika, Nemci i Italijani su shvatili da partizani predstavljaju vojni činilac od prvorazrednog značaja, pred kojim je savremena armija u mnogo čemu bespomoćna. U toku tri godine, oni su protiv njih poveli ne manje od sedam ofanziva širokih razmera, od kojih je svaka angažovala više od po deset divizija sa svim podržavajućim rodovima vojske. Jednom ili dvaput veće snage partizana nalazile su se blizu opkoljavanja i istrebljenja. Neprijateljeva avijacija, protiv koje nisu imali nikakve zaštite, igrala je ovde značajnu ulogu otkrivajući njihove položaje i vezujući ih dok bi pristigle jedinice kopnene vojske da se obračunaju sa njima. Ali, svaki put su uspevali da se izvuku, nestanu i da se opet pojave na drugome mestu, napadajući neprijatelja tamo gde je najmanje očekivao. Za vreme svake od ovih ofanziva, obimna pomeranja trupa izlgala su neprijatelja, više no ikad ranije, napadima i zasedama partizana. Zbog toga su sve ove ofanzive propale a partizani, iako iznureni, gladni i loše opremljeni, nastavili su neometano sa svojim otporom. U međuvremenu su Nemci, s neprijateljem koji im je izmicao iz ruku, s nepouzdanim saveznicima i bez dovoljno sopstvenih trupa kojima bi efikasno držali pod okupacijom celu zemlju, mogli samo da smeste svoje garnizone u veće gradove i da pokušaju sačuvati linije komunikacija među njima. I, samo da bi ovo sproveli, morali su upotrebiti dvanaestak ili više dragocenih divizija, koje su mogle veoma koristiti na drugim frontovima.

U područjima koja bi privremeno oslobodili, partizani su uspostavljali privremenu upravu. Ona se zasnivala na antifašističkom Narodnom frontu, koaliciji pod komunističkim rukovodstvom. Politička i upravna jedinica je bio odbor, koji je u grubom odgovarao ruskom sovjetu. Vezu između partizanskih civilnih i vojnih vlasti održavali su politički komesari, koji su isto tako bili zaduženi za ideološko obrazovanje jedinica. Da ne bi otuđili nekomuniste iz pokreta i civilno stanovništvo, sprovođena je relativno umerena linija, a komunisti su pazili da ne insistiraju više no što je potrebno na svojim konačnim ciljevima ili spornim pitanjima. Ali svuda su ključna mesta držali članovi Partije, i u stvari oni su diktirali politiku. Svuda sam, takođe, nalazio komunističke agitatore koji su vatreno iznosili svoja ubeđenja i pridobijali kolebljive.

Nije bilo znakova o nekom stvarnom posredovanju Sovjetske Rusije i o njenoj kontroli. Nijedan zvanični sovjetski predstavnik još nije dopro do partizana, iako je, izgleda, bila uspostavljena radio-veza sa Sovjetskim Savezom. Ali komunistima Titovog kalibra, koji su obučeni u Moskvi i koji su se nalazili na čelu pokreta, očigledno nije bilo potrebno da iz dana u dan dobijaju instrukcije iz Moskve. I zaista, sa uobičajenim komunističkim žargonom na usnama svih, sa istim starim partijskim parolama ispisanim na svakom zidu i sa crvenom zvezdom, srpom i čekićem na kapi svakog partizana, "posmatrač, upoznat sa Sovjetskim Savezom, mogao bi pomisliti", kako sam pisao u jednom od svojih najranijih izveštaja, "da se nalazi u jednoj od republika Sovjetskog Saveza".

Postupno smo isto tako saznali nešto i o stanju u ostalim delovima zemlje. Tamo gde su velika područja stalno prelazila iz ruku u ruke to nije bilo tako teško.

Bosna, gde smo se sada nalazili, bila je deo tzv. Nezavisne Države Hrvatske. Nominalno, ovo je bila kraljevina, ali njen kralj, italijanski vojvoda od Spoleta, mudro je izbegao da preuzme svoje naimenovanje i sva vlast se nalazila u rukama Ante Pavelića i njegovih ustaša, uz podršku Vermahta. Oblik vladavine bila je diktatura na fašističkim ili nacističkim osnovama. U ulozi poglavnika ili firera bio je Pavelić, a ustaše su bile njegova pretorijanska garda. Pored ustaša, koji su bili podeljeni u jedinice slične Hitlerovim SS-jedinicama, nova "hrvatska država" hvalila se sopstvenom vojskom i vazduhoplovstvom, pod nemačkom operativnom kontrolom. Ove oružane snage bile su veoma nesigurne u svojoj lojalnosti prema Paveliću i dezerteri su u velikom broju prilazili partizanima.

Pavelićevo preuzimanje vlasti bilo je propraćeno vladavinom terora, koji se ne pamti čak ni na Balkanu. On je imao da namiri dosta svojih starih računa. Na svakom koraku masakri i zverstva; najviše su stradali Srbi, naročito u Bosni, gde ih je bio veliki broj; zatim, takođe, da bi se udvorio svojim nacističkim gospodarima, Pavelić je uništavao Jevreje; i najzad, gde bi ih uhvatio, komuniste i simpatizere komunista. Rasno i političko proganjanje bilo je propraćeno podjednako surovim religioznim proganjanjem. Sad, kad im se najzad pružila prilika da to ostvare, oni su uništavali pravoslavnu crkvu na svojoj teritoriji. Pustošili su pravoslavna sela, masakrirali njihove stanovnike; podjednako — staro i mlado, ljude, žene i decu. Pravoslavno sveštenstvo su mučili i ubijali. Oskrnavljivali pravoslavne crkve i uništavali ili spaljivali dok bi se unutra nalazila čitava pastva (ovo je bio ustaški specijalitet). Neki bosanski Muslimani, podjednako fanatični, koje su Pavelić i Nemci organizovali u specijalne jedinice a uz podršku jerusalimskog muftije, pridružili su se, sa uživanjem, rafinirano i sa svojevrsnom surovošću, zadovoljni što im se pruža prilika da masakriraju hrišćane bilo koje pripadnosti. Najzad su se hrvatski ustaše svetili za dvadeset godina srpske dominacije.

U Srbiji Nemci su držali najveći deo vlasti u svojim rukama. Na čelu nemačke marionetske vlade nalazio se general Nedić, bivši načelnik Generalštaba kraljevske jugoslovenske vojske, znatno blažeg karaktera od Pavelića, koji je smatrao, ako prihvati ovaj položaj i saradnju sa Nemcima, da to čini u najboljem interesu srpskog naroda. Ovo, međutim, nije sprečilo ni njega ni njegovu vladu da pristanu na zatvaranje velikog broja Srba u koncentracione logore, na masakr srpskih talaca i na sve druge propratne pojave svojstvene nacističkoj okupaciji. Aktivniju pronacističku ulogu odigrao je Ljotić, srpski fašistički vođ, i Srpski dobrovoljački korpus, koji se, uglavnom, sastojao od njegovih pristalica i čiji je glavni zadatak bio potiskivanje partizana.

Za nas su od najvećeg značaja bili četnici. Ovo je bio u biti srpski pokret. Od samog početka, glavna snaga četničkog pokreta nalazila se u Srbiji, iako su četnici bili, takođe, aktivni u Bosni, Dalmaciji i Crnoj Gori. Oni su stekli ovo ime po srpskim četama koje su se borile protiv Turaka u srednjem veku. Njihov vođ, Draža Mihailović, bio je Srbin, aktivni oficir Kraljevske jugoslovenske vojske, koji se posle kapitulacije povukao u šume sa ljudima koje je uspeo da okupi oko sebe, u nameri da organizuje otpor protiv zavojevača.

Toliko smo znali. Šta je zatim usledilo, u leto 1941. godine, bilo je manje jasno. Izgleda da su se četnici i partizani borili zajedno, rame uz rame, protiv Nemaca u Srbiji. Zatim su nastala obostrana optuživanja o izdajstvu (ja sam čuo Titovu verziju) i krajem 1941. godine, oni su se borili jedni protiv drugih. Partizani nisu mogli da se odbrane od zajedničkog napada Nemaca i četnika tako da su početkom 1942. godine, uz teške gubitke, bili odbačeni iz Srbije, i prešli su u Bosnu i Crnu Goru da tamo vidaju svoje rane.

Složenost situacije koja se sada odvijala bila je izrazito balkanska. Mihailović je, izgleda, nastavio i dalje da mrzi Nemce i da se nada savezničkoj pobedi i konačnom oslobođenju svoje zemlje. Ali četnici nisu mogli istovremeno da se bore protiv partizana i Nemaca. Od ovog trenutka, pa nadalje, njihov stav prema Nemcima postajao je sve pasivniji, a udvostručili su svoje napore da slome partizane.

Nije bilo potrebno ići daleko da se otkriju osnovne pobude za ovakvu politiku. U svojim prvim sudarima s Nemcima, četnici su, kao i partizani, pretrpeli velike gubitke; njihove zajedničke akcije su dovele do divljačkih represalija neprijatelja nad civilnim stanovništvom. Njima je nedostajala čvrsta rešenost partizana pod vođstvom komunista, i ovo ih je onda obeshrabrilo. Oni su uz to primali radio-poruke od kraljevske jugoslovenske vlade u izgnanstvu i od savezničke Glavne komande Bliskog istoka, koja im je preporučila da se uzdrže od akcija. Od ovog trenutka, njihov cilj bio je da se sačuvaju a ne da uništavaju; da održe plamen srpskog patriotizma, kao što su to činili njihovi preci pod turskom okupacijom, da bi kasnije, posle savezničke pobede kojoj su se nadali, mogli da povrate staru, sa srpskom dominacijom, Jugoslaviju, koja im je toliko značila.

titanik @ 16:14 |Komentiraj | Komentari: 2 | Prikaži komentare


Rođen je 2. decembra 1920. godine u Donjem Selištu, Glina, Hrvatska. Potječe iz siromašne seljačke porodice. Osnovnu školu je završio u svom selu, a dva razreda gimnazije u Glini. U Zagrebu je učio mašino-bravarski zanat. Poslije završene škole, radi u Zagrebu, a izvjesno vrijeme i u Karlovcu. Još za učenja zanata, Baltić se upoznao s naprednim omladinskim i radničkim pokretom, u kojem aktivno radi od 1936. Posebno je aktivan u URS-u, u podružnici metalaca. Kao zapaženi omladinac u radničkom pokretu Zagreba, primljen je 1938. u SKOJ. On je jedan od organizatora štrajkova, demonstracija i raznih drugih političkih akcija koje je pokretala i vodila KPJ, čiji je član i postao, juna 1940. Iste godine izabran je i za člana MK SKOJ-a u Zagrebu. U prvomajskim antiratnim demonstracijama ističe se rukovodilac SKOJ-a Baltić. Zbog njegove aktivnosti, policija ga hapsi i proganja iz Zagreba na tri godine. Međutim, on se ubrzo vraća u grad, i živi u njemu polulegalno, ne prekidajući rad u radničkom pokretu, do aprila 1941. godine.

Odmah poslije okupacije zemlje, po odluci CK KPH; Milutin odlazi u rodni kraj, da na glinskom kotaru u novim uslovima pomogne radu partijskih organizacija. Kako su ustaše i u ovom kraju počele da hapse i ubijaju komuniste i sve ostale napredne ljude, te masovno ubijaju srpski narod, rad komunista bio je izuzetno težak. Iskusni ilegalac Baltić postaje, već u maju, član Kotarskog komiteta KPK za Glinu. On svakog dana odlazi u sela; uz pomoć ostalih komunista, upozorava ljude da ne vjeruju ustaškoj vlasti, da čuvaju oružje i pripremaju se za ustanak. Milutin održava stalne veze s OK KPH u Karlovcu. Predstavnik je KK KPH Glina na Okružnom partijskom savjetovanju predstavnika kotarskih komiteta KPH Vojnića, Vrginmosta i Gline, 19. i 20. jula 1941, u šumi Abez kraj Vrginmosta, gdje je, uz prisustvo sekretara CK KPH Rada Končara i člana CK KPJ Josipa Kraša, donesena odluka o podizanju ustanka na Baniji i Kordunu. Tu odluku sutradan prenose on i Ranko Mitić predstavnicima komunista KK KPH Glina, okupljenim u šumi Žarkovac, nedaleko od Gornjeg Selišta. Tada je i donijeta odluka da oružane akcije u Baniji počnu 23. jula. Baltić učestvuje i u organiziranju prvih partizanskih jedinica u Baniji. On radi i na stvaranju prvih organa narodne vlasti, i u akcijama prvih banijskih partizana protiv ustaša, žandara i domobrana, Milutin je davao primjer hrabrosti i požrtvovanosti. Već na Prvoj konferenciji vojno-političkih predstavnika Korduna i Banije, 19. i 20. septembra 1941, u selu Džodani, u Petrovoj gori, on podnosi izvještaj o razvoju i rezultatima NOP-a na području Petog i Šestog rejona. Dvadeset trećeg oktobra postaje član OK KPH za Karlovac, a u prvoj polovini decembra izabran je za sekretara OK SKOJ-a za Karlovac. Milutin obilazi cijelo područje Korduna i Banije, usmjerava rad skojevskih organizacija i učestvuje u borbama partizanskih jedinica.

U januaru 1942, rukovodi desetodnevnim partijskim kursevima, a početkom februara, po odluci OK KPH za Karlovac, odlazi s Korduna u Drežnicu, da pomogne drežničkim komunistima. Obilazi nekoliko partijskih organizacija u Gorskom kotaru, i pomaže MK KPH za Drežnicu. Ponovo se vraća na Kordun, da bi već u martu, na Drugoj okružnoj konferenciji KPH za Karlovac, podnio izvještaj o radu skojevske organizacije u karlovačkom okrugu. Do prelaska na rad u Pokrajinski komitet SKOJ-a za Hrvatsku, Baltić rukovodi i skojevskom organizacijom na Baniji. Oktobra 1942, odlazi po zadatku u okupirani Zagreb, gdje je rukovodilac Povjerenstva Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Hrvatsku. Tu uspješno radi u vrlo teškim ilegalnim uslovima sa skojevskom organizacijom Zagreba i sjeverne Hrvatske.

Godine 1943, Milutin je i član Povjerenstva CK KPH za sjevernu Hrvatsku i Zagreb. Na dužnosti sekretara Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Hrvatsku neumorno radi na jačanju i širenju skojevskih organizacija do kraja rata.

Poslije rata, Baltić je sekretar Gradskog komiteta Narodne omladine Beograda, član CK Narodne omladine Jugoslavije, ministar za rad vlade NRH, organizacioni sekretar Gradskog komiteta SK Zagreb, član Izvršnog vijeća Sabora, državni sekretar za robni promet Hrvatske, predsjednik Odbora za privredu i potpredsjednik Vijeća Saveza sindikata Hrvatske, član CK KPH i CK SKJ, član Predsjedništva vijeća Saveza sindikata Jugoslavije i predsjednik komisije za društveno-ekonomske odnose, razvoj privrednog sistema i dugoročnu ekonomsku politiku Predsjedništva CK SKJ.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941 i drugih visokih odlikovanja.

Narodnim herojem proglašen je 29. novembra 1953. godine.


titanik @ 16:09 |Komentiraj | Komentari: 0
srijeda, prosinac 17, 2008
Ali, i pored svega toga, partizani nisu bili sumorni ljudi. Oni ne bi bili Jugosloveni da su bili takvi. Njihov urođeni nemir, njihova prirodna samostalnost, njihovo duboko ukorenjeno osećanje za dramatičnost ispoljavali su se na niz neočekivanih načina.
Tito je odskakao od svih. Kad je trebalo donositi odluke, on ih je donosio; bilo koje, političke ili vojne, donosio ih je mirno i pribrano, pošto bi prethodno saslušao dokaze i za i protiv. Ja sam sarađivao isključivo sa njim. Bio sam siguran da od njega mogu dobiti brz i neuvijen odgovor, bilo u jednom ili drugom smislu, o svakom pitanju, ma kako ono bilo važno ili beznačajno. Često se nismo slagali, ali Tito je uvek bio spreman da diskutuje o svakom pitanju i o njegovom značaju, i dozvoljavao je sebi da prihvati suprotno mišljenje, ako bi ono bilo dovoljno uverljivo. Često, kad bi se došlo u ćorsokak zbog tvrdoglavosti njegovih potčinjenih, ako bi se obratili njemu, on bi posredovao i izmenio njihovu odluku.
Ono što sam uskoro uočio kod njega, bilo je da je na njega znatno uticala sugestija izneta u psihološki prikladnom trenutku, da ovako ili onako ponašanje priliči ili ne priliči časnoj i civilizovanoj naciji. Potajno koristeći ovo kao argumenat, bio sam kadar da ga više puta odvratim od postupaka koji bi razorno delovali na naše odnose. Istovremeno, on je reagovao podjednako oštro na sve ono što bi se, u najširem mogućem smislu, moglo smatrati kao omalovažavanje nacionalnog dostojanstva Jugoslavije. Ovaj nacionalni ponos, palo mi je u oči, bila je neočekivana odluka čoveka za kojeg se činilo da će kao komunist biti na prvom mestu veran jednoj stranoj sili, Sovjetskom Savezu.
Kod Tita su postojale mnoge neočekivane osobenosti: iznenađujuća širina pogleda; stalno prisutni smisao za humor; neprikriveno uživanje u sitnim životnim zadovoljstvima; uzdržanost ali i prirodna prisnost u odnosima sa ljudima; temperament koji bi se ponekad rasplamsao u nagao bes; brižnost i velikodušnost koje je u svemu stalno pokazivao; iznenađujuća spremnost da sagleda neki problem sa svih strana. Sve su to bile veoma ljudske osobine, koje nikako nisu bile u skladu sa uobičajenom predstavom o nekoj komunističkoj marioneti, a koje su omogućavale da lični odnosi među nama budu bolji nego što sam se uopšte usudivao da očekujem. A ipak, ni za trenutak nisam zaboravio da imam posla sa čovekom čiji su ciljevi bili, vrlo verovatno, sasvim suprotni od mojih.
Od ljudi koji su okruživali Tita, u tim prvim danima najviše smo viđali njegovog načelnika štaba Crnogorca Arsu Jovanovića, koji je bio aktivni oficir jugoslovenske vojske i koji je završio beogradsku generalštabnu akademiju, kod generala Mihailovića. Krut, neelastičan, tvrdoglav, odbojan, strogo se držao tekućeg posla, bez maštovitosti, ali veoma sposoban i svoje dokaze podupirao je činjenicama i ciframa, često gledajući u zaplenjenu nemačku kartu. Za vreme Titovih izliva ljutnje ili zadovoljstava ostajao bi nem. Zatim, kad bi se Tito stišao, nastavio bi da iznosi svoju tačnu i savesnu procenu situacije.
Ali Arso nije spadao u krug Titovih najprisnijih saradnika. Oni su bili, kako smo uskoro utvrdili, ljudi istog životnog iskustva: profesionalni revolucionari koji su sa Titom delili njegova izgnanstva i boravke u tamnici, koji su mu pomagali da organizuje radničke ćelije i štrajkove, koji su sa njim prolazili kroz šibu policijskog gonjenja. Postupno smo ih upoznali.
Možda je najvažniji od njih bio Edvard Kardelj, nizak, zdepast, bled Slovenac cme kose, tridesetih godina, sa naočarima čeličnog rama i urednim malim brkovima, koji je ličio na provincijskog učitelja, što je, kako se ispostavilo, i bio. On je, kako sam utvrdio, bio teoretičar Partije, stručnjak za marksističku dijalektiku.
Postojala su mnoga pitanja iz teorije i prakse komunizma, na koja sam oduvek želeo da dobijem odgovor. Sad sam imao priliku za to. Kardelj je znao na sve da odgovori. On je bio veoma zanimljiva ličnost za razgovor. Nikada ga niste mogli zbuniti ili razljutiti. Bio je savršeno iskren, savršeno logičan, savršeno miran i pribran. Objašnjavao je da će jednoga dana nestati njihove teškoće; nestaće njihovi neprijatelji; narod će se obrazovati a komunistička era učiniće svet srećnijim i boljim. Onda će prestati potreba za bilo kakvim oštrim merama. On možda neće doživeti ovaj period. Ali je bio sasvim spreman, kao i svi ostali, ne samo da sam umre za to već da žrtvuje svakoga i sve koji su mu bliski i dragi za ideju koju je odabrao, da ukloni svakoga ko mu stoji na putu. Ovakve žrtve čine se za dobro čovečanstva. Ima li uzvišenijeg cilja? I on bi me, govoreći, pouzdano i prijatno gledao kroza svoje naočari.
Zatim, tu je bio Marko, Srbin čije je pravo ime bilo Aleksandar Ranković. "Marko" je, izgleda, bio njegov konspirativni nadimak. I zaista, sve je oko njega bilo konspirativno. On je umeo nekako da ostane u pozadini, a tek sam posle izvesnog vremena shvatio koliko važnu ulogu ima u pokretu. Uglavnom, kao organizator. On je bio taj koji je, pod Titovim nadzorom, rukovodio partijskim aparatom; oslobađao se nepouzdanih, postavljao ispravne ljude na prava mesta; ubacivao ilegalne radnike u velike gradove; infiltrirao se u kvislinške jedinice, u Gestapo. Isto kao i Kardelj, tridesetih godina, on je već bio u tamnici pre rata; sa Titom bio je od početka i aktivno učestvovao u prvim danima ustanka u Srbiji, u leto 1941. godine. Sin seljaka, imao je tvrdoglav, dosta lukav izraz lica koji seljaci često imaju. On nije bio, kako se činilo, čovek koji će se dati nadmudriti u nekom cenkanju. A ipak, nekako, bio je dosta privlačan. "Konspiracija", govorio bi mi veselo, sa prstom pored nosa, "konspiracija".
Zatim, tu je bio i Đilas, Crnogorac, mlad, netrpeljiv i zgodan, razbarušene kose; i Moša Pijade, stariji intelektualac iz Beograda, koji je, kao gotovo jedini Jevrejin među partizanima, postao omiljena meta nacističke propagande; obadvojica su imala visok položaj u partijskoj hijerarhiji. Tu su takođe bile Zdenka i Olga, koje su se smenjivale radeći kod Tita, brinući se o njegovim mapama, spiskovima i čitavim svežnjevima poruka. Zdenka, čudno, bledo, fanatično malo stvorenje. Olga, visoka, dobro građena, u crnim jahaćim čakširama i čizmama, s pištoljem o pasu, govorila je savršeno engleski, jer je pre rata bila u jednoj uglednoj školi u Londonu, gde ju je otac, ministar kraljevske jugoslovenske vlade, poslao u nadi da će je tako sačuvati od nevolja. Ova nada bila je osuđena na razočarenje, jer je, čim se vratila u zemlju, uprkos poreklu i vaspitanju, postala član Komunističke partije i zavetovala se da će zbaciti vladu čiji je član bio njen otac, i zbog učešća u komunističkim nemirima bila je bačena u zatvor od policije iste vlade. Sada, već dve godine skrivala se u šumi i hodala po planinama, bombardovana i mitraljirana, kao otpadnik, pobunjenik, revolucionar, partizan. Ali, kad bi progovorila engleski, izgledalo mi je kao da razgovaram s nekom našom devojkom od pre rata; iste reči i izrazi, isti način izražavanja, isti mladalački ukus i oduševljenje — sve je to bilo tako prijatno osveženje u sumornoj sredini. Nekako čovek nije mogao da shvati da je udata, da ima muža Bosanca — Muslimana i dete koje je ostavila kad se pridružila partizanima. Sada se beba — devojčica — nalazila u Mostaru, gradu blizu mora gde se nalazio nemački garnizon, prepuštena na milost i nemilost Gestapou i čestim bombardovanjima Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva. Pitala se da li će je ikada videti? Jednom joj je jedan ilegalac iz Mostara doneo fotografiju — malenu, zamagljenu sličicu, na kojoj je, kako je rekao Vlatko Velebit, dete izgledalo kao punoglavac. Ali, Olga je bila očarana. Njeno dete bilo je živo, bar pre nedelju dana.
Najzad, da upotpunimo Titovu okolinu. U njoj su se nalazili i Boško i Prlja, njegovi pratioci — upadljivi snažni mladići koji ga nikad nisu napuštali — i njegov pas Tigar, ogroman vučjak, koga su svojevremeno zarobili od Nemaca i koji je sad bio njegov stalni pratilac.
Kod ove neobične grupe, prema kojoj se Tito odnosio sa nekom veselom blaganaklonošću, uočio sam: prvo, njenu potpunu odanost Starom, kako su ga zvali, i drugo, da su svi oni, mladi i stari, muškarci i žene, intelektualci i zanatlije, Srbi i Hrvati bili sa njim u šumi od prvih dana otpora i delili sa njim sve teškoće i opasnosti, neuspehe i uspehe. Ovo zajedničko iskustvo slomilo je sve klasne razlike, razlike u narodnosti ili temperamentu i iskovalo među njima trajne veze odanosti i prisnosti.
Partizani koji su pripadali našoj pratnji takode su bili stari borci, po borbenom iskustvu, iako su neki bili sasvim mladi. Oni nisu baš naočito izgledali u iznošenim nemačkim i italijanskim vojničkim bluzama i zakrpljenim pantalonama, uvučenim u pocepane čizme, ali su bili hitri i odlučni i dobro su rukovali oružjem, koje je bilo sjajno i očuvano naspram otrcane odeće, kao u ljudi koji su nosili oružje čitavog svog života.
Njihov rukovodilac imao je položaj ekonoma ili intendantskog vodnika, jer su u njegove dužnosti spadali: uzimanje našeg sledovanja crnog hleba i jela od kuvara, nadgledanje naše komore koja se sastojala od dva ili tri umorna bosanska konjića, uz druge poslove više administrativne no borbene. Mi smo ga zvali ekonomist. Isprva nam se nije mnogo dopadao. Izgledao je, mislili smo, suviše pametan, tamne kože i lukavih crta lica. Ali, vremenom, kad smo imali priliku da procenimo njegove kvalitete, zavoleli smo ga na određen način i utvrdili da je spreman da pomogne, prijateljski nastrojen, maštovit i pouzdan u nedaćama. Kasnije mi je poverio svoju najveću želju: hoće da postane "pravi vojnik". Nadao se da će moći da se osposobi putem neke posebne obuke, posle čega bi, ako bude imao sreće, mogao da postane oficir. Ali, za sada on je ostao komandir naše pratnje i sve i sva.
Na osnovu naših zapažanja i izveštaja koje sam sada primio od mojih oficira iz različitih delova zemlje, postupno smo počeli da stičemo predstavu o obimu i prirodi partizanskog pokreta u Jugoslaviji. Ovde je, kako je izgledalo, bilo nešto daleko značajnije, kako vojnički, tako i politički, nego što je to iko izvan Jugoslavije mogao naslutiti.
U prvo vreme, malene gerilske grupe pod rukovodstvom komunista, kad im se pružila prilika, koristile su oružje koje su imale i napadale neprijateljeve predstraže, sačekivale u zasedama konvoje na usamljenim putevima, ubijale neprijateljeve vojnike i uzimale njihovo oružje i opremu. Zatim, bolje naoružani i opremljeni na račun neopreznog neprijatelja, bili su kadri da sprovedu i ambicioznije akcije: dolazili su do sve većih količina oružja i opreme. Sa svakim uspehom povećavao se i njihov broj. Kad se saznalo o njihovim pobedama, pridružili su im se Jugosloveni iz čitave zemlje, muskarci i žene svih uzrasta i svih staleža. Iako su im gledišta i ubeđenja bila različita, ujedinjavalo ih je uverenje da partizanski pokret pod Titovim rukovodstvom pruža najbolje mogućnosti za zadavanje udaraca i oslobađanje zemlje. Svi su bili ispunjeni neutoljivim oduševljenjem za ogorčenu borbu koju su vodili i za novu i bolju Jugoslaviju, koja im je predstavljala krajnji cilj i nagradu. Tako je pokret dobijao u snazi.
titanik @ 22:12 |Komentiraj | Komentari: 0
utorak, prosinac 16, 2008
Rođen 1911. godine u Stružcu kod  Kutine.

Odrastao je u Maslovarima kod Kotor -Varoši, u porodici siromašnog rudara. Tu je završio osnovnu školu i počeo učiti soboslikarski zanat. Zbog slabog materijalnog stanja porodice, morao je prekinuti školovanje i zaposliti se kao radnik u električnoj centrali rudnika Maslovare, gdje je radio do 1939. Te godine bio je optužen da skriva propagandni materijal Komunističke partije. Iako je tada bio samo simpatizer Partije, bio je potpuno odan pravednoj borbi radničke klase, kojoj je i sam pripadao. Kao simpatizer KPJ, otpušten je s posla. Zaposlio se u Željezari u Zenici; međutim, kada su stigli policijski podaci o njemu, Sresko načelstvo dalo je nalog da ga se stavi u pritvor. Poslije nekoliko dana, bio je pušten na slobodu, ali je ponovo ostao bez posla. Novo zaposlenje je našao kao ložač u rudniku Kopaonik, gdje je ostao do ožujka 1941. godine, kada se dobrovoljno javio u vojsku da bi sudjelovao u obrani zemlje.

Rat ga je zatekao na bugarskoj granici, u jednoj pješadijskoj jedinici. Pao je u zarobljeništvo, ali je uspio pobjeći. Nijemci su ga ponovo uhvatili u Doboju, i otpremili u zarobljenički logor u Teslicu, iz kojeg je poslije nekoliko dana ponovo pobjegao. Vratio se u Maslovare. Pošto je bio poznat kao simpatizer Komunističke partije, morao se skrivati od ustaša.

Poslije podizanja ustanka, otišao je, u kolovozu 1941. godine, u partizane, gdje je s manjom grupom boraca formirao Borjansku Četu, koja je za kratko vrijeme brojala oko 120 boraca. Zbog svoje aktivnosti, kao i za zasluge u prvim danima ustanka, primljen je, u kolovozu 1941. godine, za člana KPJ. Kap komandir Borjanske čete, istakao se u nizu akcija koje je ona izvela u kolovozu i početkom rujna 1941. godine.

Poginuo je 24. rujna 1941 godine, u napadu na ustašku postaju u Maslovarima. Njegov je zadatak bio da još s jednim drugom iznenadi ustaše bombama. U tome su uspjeli, ali je njegov drug ranjen. Dok je izvlačio svog druga, stiglo je pojačanje, ustašama te se četa morala povući. Dragan Bubić nije htio ostaviti ranjenog druga, pa je u pokušaju da ga spase pao smrtno pogođen mitraljeskim rafalom.

Narodnim herojem proglašen je 27. studenog 1953. godine.

titanik @ 22:57 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare
ponedjeljak, prosinac 15, 2008
Rođena je 6. veljače 1924. godine u Novskoj, Hrvatska, u siromašnoj obitelji seljaka, doseljenika iz Hrvatskog zagorja.

Zbog siromaštva, roditelji su joj se 1919. godine preselili iz Kućana Donjeg u Novsku. Otac Ivan, invalid iz prvog svjetskog rata, umro je kad Marija još nije imala ni godinu. Majka je ostala sa četvoro male djece.

Završivši osnovnu školu u Novskoj, Marija odlazi na zanat kod seoskog trgovca. Kao i ostali šegrti, radila je teške poslove, koji nisu bili u vezi s njenim zanatom. Kad više nije mogla izdržati napore, a često i uvrede i šamare, napustila je zanat. Kad joj je, 1938 godine, umrla majka, Marija je, sa 14 godina, preuzela sve kućanske poslove.

Bilo joj je petnaest godina kad se, 1939, godine, opredijelila za napredni radnički pokret. Iste godine postala je i član SKOJ-a. I Marijina tri brata aktivno su sudjelovali u radničkom pokretu.

Neposredno pred rat, Marija je na kratko vrijeme napustila Novsku. Otišla je najprije u Zagreb, a kasnije u Karlovac, i zaposlila se kao radnik. Međutim, ubrzo se vraća kući u Novsku. Otada pa sve do konačnog napuštanja Novske, s jeseni 1941, Marija sudjeluje u svim akcijama: u dijeljenju i raspačavanju letaka, skupljanju dobrovoljnih doprinosa, organiziranju kružoka, rada među omladinom, širenju napredne literature. Prenosila je poruke pojedinim drugovima u mjestu i okolnim selima.

Poslije okupacije, Partija joj je dala zadatak da uspostavi prekinute veze s organizacijom u Posavini. Više puta je obilazila, kao kurir, na različite veze, noseći upute i materijal. U početku, nitko od vlasti nije sumnjao da bi ta sitna djevojčica mogla nositi letke i proglase Centralnog komiteta, u kojima se narod poziva na oružani ustanak.

Rujna 1941. godine, ustaše su uhapsile Mariju i njenog najstarijeg brata. U zatvoru su je mučili, ali ona je ćutala. Mukama je bio podvrgnut i njezin brat. Kad su ustaše vidjele da i od njega neće ništa saznati, jedne su je noći odveli njemu. Počeli su je pred njim ispitivati i mučiti, Poslije četiri dana su ih pustili.

Izišavši iz zatvora, Marija ne sustaje. Svakog dana u zatvor nosi hranu najmlađem bratu, koji je tu bio kao talac. Po naređenju Partije, uspjela je u zatvor unijeti pištolj i dvije bombe, a zatim učestvovala u uspješnoj akciji spašavanja drugova iz zatvora, 2. listopada 1941. Kad joj se najstariji brat, potkraj listopada 1941. spremao u partizane, Marija je tražila da pođe s njim. Poslije dugog uvjeravanja da je to nemogućno, Marija je pristala da se privremeno smjesti kod rođaka, najprije u Zagreb, a kasnije u Varaždin; ali je odatle, potkraj ožujka 1942. otišla na Kalnik, u prvu kalničku partizansku četu — i tu učestvuje u svim akcijama čete u travnju.

Potkraj travnja 1942, neprijatelj je krenuo u ofanzivu na Kalnik, ne bi li uništio četu. Tri dana i tri noći, po kiši i snijegu, borila se četa od 56 partizana protiv tri tisuće dobro naoružanih neprijateljskih vojnika. Uz teške gubitke, partizani su uspjeli probiti neprijateljski obruč.

Marija se s četvoricom drugova prebacuje, preko Bednje, prema Varaždinu. Umorni, gladni, odlučili su da se sklone u kućicu u selu Jalkovcu, u neposrednoj blizini Varaždina, i da se tu odmore. Netko ih je primijetio i izdao ustašama. Rano ujutro 29. travnja, ustaše su opkolile kuću i pozvale partizane da se predaju. Partizani su odgovorili vatrom. Opkoljeni partizani borili su se do posljednjeg metka. Poslije trosatne borbe, Marija je jedina ostala živa. Da ne bi pala neprijatelju živa u ruke, hrabra partizanka izvršila je samoubojstvo.

Narodnim herojem proglašena je 27. studenog 1953. godine.

titanik @ 06:52 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare
nedjelja, prosinac 14, 2008
Kasno te noći stigao je preostali deo moje grupe i izgledao dosta iscrpljeno. Osetili smo olakšanje kada smo ih videli jer, kako od njih nije bilo nikakvih vesti, sve više smo počeli da bivamo sigurni da su pali neprijatelju u ruke.
Njihov put se ni iz daleka nije tako glatko odvijao kao naš. Pošli su iz Bizerte, kao što je bilo dogovoreno, nekoliko minuta posle nas, ali je njihov pilot izgubio put i kad se nešto pre zore našao negde, kako izgleda, iznad Bugarske, mudro je odlučio da se vrati zajedno sa svojim putnicima. I tako su oni stigli u Bizertu na doručak, pošto su proveli uzbudljivu i dosta brižnu noć nad Hitlerovom Evropom, svaki čas navlačeći i skidajući padobrane.
Iduće noći, sanjivi i razdražljivi, ponovo su krenuli. Ovoga puta pilot je pronašao put i uspešno se spustio s putnicima na pravo mesto. Partizani su ih toplo dočekali i kad su ispili ostatak rakije, pošli su iz Mrkonjić Grada u zaplenjenom kamionu, na kome se još uvek veselo vijorila crvena zastava. Oni nisu očekivali takvu raskoš. Stvari su, mislili su (sasvim pogrešno), pošle nabolje.
Zatim, kad su prešli izvesnu razdaljinu puta, pojavio se nemački izviđački avion koji je, svakako obavešten o onome šta se desilo prošle noći, radoznalo kružio iznad krošnji drveća. Ugledavši crvenu zastavu, počeo je da ih mitraljira sa svojstvenom temeljnošću, a izviđač, s vremena na vreme, bezbrižno bi izbacio po koju ručnu bombu. Pošto su ispraznili, bez nekog vidljivog dejstva, automatsko oružje na svog mučitelja, putnici su mudro napustili kamion i prešli u veoma vlažan jarak pored puta. Tamo su ostali sve dok se avion, istrošivši svu municiju, nije uputio u svoju bazu.
Kad su najzad izašli iz svog skrovišta mokri, ali, srećom bez ijedne ogrebotine, utvrdili su da je motor kamiona, koji mehanički ni u jednom trenutku nije bio potpuno ispravan, sasvim neupotrebljiv, jer su mu hladnjak izrešetala brojna mitraljeska zrna. S druge strane, točkovi su još uvek ostali, a vozač se nikako nije mogao odlučiti da ih ostavi. Pored toga bio je do vrha napunjen različitim stvarima koje su izbačene iz aviona, uključujući i naše sledovanje ruma. One su, osim nekoliko rupa od zrna, bile još netaknute. Zato su odlučili da bi bilo najbolje da kamion odvuku zajedno sa tovarom do sigurnog mesta i pođoše da traže neko drugo prevozno sredstvo.
Posle višečasovnog obilaženja okoline vratili su se u sumrak sa parom volova koje su uzajmili od jednog obližnjeg seljaka. Kad su upregli volove u kamion, već je pao mrak i počela je da pada jaka kiša. Sa upaljenim farovima koji su osvetljavali zadnjice volova krenuli su za Jajce. Pomislili su da je najzad došao kraj njihovim mukama.
Ponovo su se prevarili. Nisu daleko odmakli, kad je iz žbunja pored puta odjeknula paljba. Uz veseo povik "četnici!", njihova pratnja je uzvratila vatru i započela je čarka u kojoj su farovi razbijeni, a volovi pobegli. O preostalom delu puta, po mrklom mraku i gustoj kiši, nisu hteli da pričaju. Sada, kad su stigli na cilj puta, dupli rum ih je umirio i oni su zaspali na podu na kome su ležali.
Pošto smo se svi okupili, mogli smo se prihvatiti posla. Idućeg jutra počeli smo zvanične štabne razgovore sa partizanima, u cilju da od njih dobijemo, kao prvo, sliku o vojnoj situaciji u Jugoslaviji, koju bismo onda mogli da proverimo prema obavestenjima kojima smo raspolagali iz drugih izvora.
Vivijen Strit, u svojstvu mog "načelnika štaba", provodio je vreme nad kartama krupnih razmera, sa partizanskim načelnikom štaba, Arsom Jovanovićem. Piter Mur
(Peter Moore) je diskutovao o rušenju i eksplozivima sa Titovim načelnikom inžinjerije koji je, začudo, bio beloruski emigrant. Parkerov sagovomik bio je intendant i oni su zajedno pravili podrobne liste trebovanja i prioritetnih potreba prema najboljim shemama iz štabnih škola. Gordon Olston (Gordon Alston), čije je tajanstveno ponašanje bilo upadljivije no ikad ranije, svakodnevno je odlazio u jednu usamljenu kuću. Tamo je sa šefom partizanske obaveštajne službe kroz tajanstveno ćaskanje — na osnovu izveštaja agenata i zaplenjenih nemačkih platnih knjižica i oznaka, sklapao izveštaje o neprijateljevom rasporedu, koje smo onda revnosno radio-vezom dostavljali u Kairo i London da bi bili upoređeni sa izveštajima prikupljenim iz drugih izvora.
Svakog drugog ili trećeg dana kad smo imali vremena da pročešljamo i obradimo prikupljeni materijal popeo bih se do tvrđave da sa Titom razmatram opštu situaciju i tada bismo razgovarali o poslednjim događajima, o različitim mogućnostima kojima može da se posluži neprijatelj a i partizani, kao i o svim preostalim neraščišćenim pitanjima.
Ovi preliminarni razgovori pokazali su nam jedno — da partizanski pokret u Jugoslaviji ima efikasnu vrhovnu organizaciju sa kojom je bilo mogućno planirati i izmenjivati obaveštenja i koja je, manje-više, blisko povezana preko kurira, a u nekim slučajevima i radio-vezom, s partizanskim jedinicama u čitavoj zemlji.
Obaveštenja koja su nam partizani dali o njihovoj snazi u čitavoj zemlji, o broju nemačkih divizija koje oni angažuju i, pre svega, o količini materijala koji im je potreban, bili smo skloni da primamo sa rezervom, u svakom slučaju sve dotle dok ne budemo u mogućnosti da to sami proverimo.
U meduvremenu nije bilo sumnje na koji će se način odvijati moja misija i koji će joj biti zadaci. Kao što smo i zamislili, moj štab mora da ostane u blizini partizanskog Vrhovnog štaba, a oficiri sa odgovarajućom obukom, koji će biti sa nama u radio-vezi, moraju se priključiti svim glavnim partizanskim jedinicama. Na osnovu obaveštenja koja bi se na ovaj način pribavila, mogućno je stvoriti dosta tačnu predstavu kako o obimu, tako i o efikasnosti partizanskog otpora i materijalnoj pomoći koju im opravdano treba pružiti. Kad se na taj način uspostavi dobra veza, onda ćemo moći da usaglasimo i operacije partizanskih snaga sa savezničkim na celokupnom sredozemnom ratištu.
Prvi korak bio je da se neposredno povežemo sa tri ili četiri britanska oficira koji su padobranom spušteni u partizane početkom leta i nalazili su se s partizanskim jedinicama u različitim područjima Jugoslavije. Njihova gledišta koja iz bilo kog razloga izgleda nisu doprla do spoljnog sveta, očigledno, bila bi od velikog značaja za našu procenu situacije.
U našem području nalazio se Bil Dikin (Bill Deakin). On je bio odsutan u vreme našeg dolaska, a sad se vraćao. Nastavnik istorije na Oksfordskom univerzitetu, on se nalazio u Titovom štabu za vreme teških borbi u protekla dva-tri meseca i smatrao sam da nam on može dati bolju sliku od bilo koga drugog o značaju partizana.
Do ostalih je bilo mnogo teže doći, jer su ih od nas odvajali neprohodno područje i mnogi neprijateljevi garnizoni. U Hrvatskoj se nalazio profesionalni vojnik Antoni Hanter (Anthony Hunter), škotski strelac koji je komandovao patrolom Daljinske pustinjske izviđačke grupe. Dalje, na severu, u Sloveniji, nalazio se major Džons (Jones), živahna pojava, čija se hrabrost mogla uporediti samo sa snagom njegovog oduševljenja. Kao niži oficir sa Kanađanima u prvom svetskom ratu stekao je Orden za primernu službu i tada postao komandir čete. A sada, iako mu je dosta preko pedeset godina, uspeo je nekako da uredi da ga spuste padobranom u Jugoslaviju, gde su njegova izdržljivost i njegovo živo, iako ponekad nesvakodnevno ponašanje zbunjivali sve one koji su ga poznavali.
U međuvremenu, Piter Mur je obavio tehničke razgovore sa partizanskim stručnjacima za diverzije i sada je želeo da vidi njihov rad na delu. Njegovo putovanje na sever, prema partizanima, koje se moglo ostvariti za šest nedelja, bilo bi višestruko korisno. Prvo, mogao bi posetiti Hantera, a zatim Džonsa i da upozna njihova mišljenja, a zatim da uredi da mi neposredno podnose izveštaje, bilo radio-vezom ili preko kurira. Isto tako, na putu od 400—500 km pešice kroz Jugoslaviju, okupiranu od Nemaca, on će svakako moći da prikupi dragocena obaveštenja. Najzad, dobio je zadatak da razgovara sa partizanskim komandantima u Sloveniji o mogućnosti intenzivnih operacija duž železničke linije Ljubljana — Trst, komunikacije od prvorazrednog strategijskog značaja, koju je neprijatelj koristio za prevoženje materijala i pojačanja na italijanski front a koja je pružala mnoge privlačne mete — mostove i vijadukte.
Partizani su obezbedili vodiča i kasno, jedne večeri, Piter je pošao na put sa opremom svedenom samo na ono što je mogao poneti na leđima. Za čitanje na putu poneo je jednu zamašnu tehničku knjigu. Svi smo pošli da ga ispratimo. Neko mu je doviknuo da pazi gde postavlja eksploziv. On je preko ramena odgovorio da će svakako o tome voditi računa. Nećemo ga videti nekoliko meseci.
Uskoro posle Murovog odlaska stigao je Dikin. Očekivali smo upadljivu akademsku priliku i bilo nam je lakše kad smo utvrdili da izgleda kao veoma mlad i dosta neuredan student i da je uspeo u sebi da sjedini izvrsnu inteligenciju sa darom za uspostavljanje veza. Pošto je nešto pojeo i oslobodio se vašiju, koje su predstavljale gotovo sastavni deo partizanskog ratovanja, počeli smo da ga ispitujemo o njegovim iskustvima. Bila su izuzetna.
Stigao je pravo od kancelarijskog stola iz Kaira i naleteo na nemačku petu ofanzivu u punom jeku i na partizane u pokretu. On se kretao zajedno sa njima brzo, pešice, sa malo hrane i u dugim marševima. Od tada je stalno bio u pokretu. U Crnoj Gori je glavnina partizanskih snaga opkoljena, prinuđena na defanzivu i gotovo istrebljena od daleko nadmoćnijeg neprijatelja, koji se sastojao od sedam nemačkih i četiri italijanske divizije, potpomognutih oklopnim snagama, artiljerijom i avijacijom. On i Tito bili su ranjeni istom bombom. Jedino je izvrsna pokretljivost i poznavanje terena omogućila partizanima da izbegnu potpuno uništenje.
Dikin je svojim držanjem stekao poštovanje i divljenje partizana i izgradio čvrste temelje za naše dalje odnose sa njima.
<>Upitali smo Dikina šta misli o borbenim vrednostima partizana? On ih je hvalio na sav glas. Govorio je o njihovoj gotovo neograničenoj izdržljivosti i što se tiče njihove efikasnosti u vojnom pogledu, neprestani napori neprijatelja da ih istrebi, predstavljali su najbolji dokaz.
Zatim smo razgovarali o četnicima i o njihovoj, navodno, saradnji s neprijateljem i utvrdili, na osnovu njegovog iskustva u Crnoj Gori i Bosni, da nije sumnjao u ovo. Tamo su se četnici borili rame uz rame s Nemcima i Italijanima protiv partizana, a zaplenjena dokumenta dokazuju o vezama koje su postojale između njihovih komandi. I dalje istoričar u biti, Dikin je ovo pitanje razradio nadugačko i zato sam ga zadužio da pročešlja još neobrađen bogat dokazni materijal kojim smo raspolagala i da o ovome sačini opsežan izveštaj.
Čim se Mur uputio na sever, poslao sam Slima Fariša sa Najtom (Knight), našim drugim inžinjercem, u Glamoč, selo koje se nalazi u planinskoj dolini nekih šezdesetak kilometara jugozapadno od Jajca. Naše povezivanje sa spoljnim svetom bilo je od izuzetnog značaja, a u Glamoču, usred okolnih brda, pronašli smo ravan pojas zemljišta, gde su se mogli spuštati avioni, ako posečemo nekoliko drveta i poravnamo nekoliko humčica.
Tako se Fariš, stručnjak za izgradnju aerodroma, ponovo našao u svojoj mirnodopskoj službi i to brže no što je očekivao, a u radu su mu pomagali muškarci, žene i deca iz Glamoča, koji su, po njegovim uputstvima, uz pomoć pijuka i lopata, ravnali pistu za "dakote", za koje smo verovali da će sleteti kad aerodrom bude gotov. Kada završimo poletno-sletnu stazu, optimistički smo računali, moći ćemo da uspostavimo redovnu kurirsku vezu sa Kairom i najveći deo naših teškoća biće premošćen. U međuvremenu slali smo radio-vezom bezbroj podataka i pojedinosti štabu Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, u nadi da ćemo uspeti da otklonimo sumnju i nepoverenje koje su oni, u tim ranim danima, još uvek pokazivali prema amaterskim, improvizovanim poletno-sletnim stazama. Kad nisu radili, Fariš i njegova grupa pažljivo su vraćali iščupane žbunove na njihovo ranije mesto kako bi prikrili tragove i sprečili da izazovu radoznalost neprijateljevih aviona koji su tuda preletali.
Učestalost kojom su posećivali ovo područje, ponekad bombardujući i mitraljirajući, a ponekad samo izviđajući, nije ostavljala sumnje u zainteresovanost koju su pokazivali prema nama i našem radu. Medutim, u cilju propagande, Nemci su i dalje odricali moje prisustvo i tvrdili su da partizani nemaju nikakvu vezu sa saveznicima. Priču o našem dolasku, koja se širila kao divlji požar kroz Bosnu, lukavo su razbili objavljujući u mesnim kvislinškim novinama da je čitava stvar prevara. Rekli su da su komunisti uzeli jednog Muslimana, prodavca kobasica, i obukli ga u uniformu britanskog brigadnog generala. Tek nekoliko meseci kasnije, neprijateljska propaganda je odlučila da prizna neprijatnu činjenicu da se nalazimo među partizanima. Ali i to su izveli na fantastičan način. Ponekad uveče, pre no što zaspemo, uključivali smo radio i slušali Beograd. Već mesecima cvet Afričkog korpusa je venuo iza bodljikavih žica u savezničkim zarobljeničkim logorima. Ali još uvek, tačno u deset časova, Lili Marlen je pevala njihovu specijalnu pesmu, sa istim onim sladunjavim bolećivim prizvukom koji smo tako dobro upoznali u pustinji:
Unter der Laterne,
Vor dem grossen Tor ...
Beograd je još uvek bio daleko. Sad, kad smo se i sami nalazili u Jugoslaviji, on je dobio novi značaj za nas. Postao je naš konačni cilj koji su Lili Marlen i njena nostalgična melodija nekako simbolizovali. — Kad stignemo u Beograd — govorili smo. A onda smo sa osećanjem krivice gasili radio, jer su se partizani, znali smo to, zgražali nad neobičnim zadovoljstvom koje smo osećali slušajući pesmu ove Nemice, koja se baškarila u njihovoj prestonici.
Postalo je hladnije: oštro, suvo jesenje vreme. Lišće je opadalo, a hladan vetar brisao je dolinom, mreškajući površinu jezera. Zima nije bila daleko; mučno iskušenje za gerilce. Partizanima je ovo bila već treća zima u šumi. Hrane je bilo sve manje, a nedostajala je i odgovarajuća obuća i odeća.
Nemci su ponovo prešli u napad. Pao je Split, a sa pojačanim neprijateljevim snagama u Banja Luci i Travniku, tu odmah kraj druma, naš položaj nije bio posve siguran. Nemačke patrole su se svakim danom sve više približavale. Između nas i mora Nemci su se ponovo probijali ka područjima koja su Italijani napustili.
Rat uklanja prepreke koje nas dele u doba mira. Živeći s partizanima, mi smo ih dobro upoznali, počev od Tita i drugih rukovodilaca, pa do desetak običnih vojnika koji su nam bili dodeljeni kao pratnja, pomagali nam u našim svakodnevnim potrebama.
Jedno je svima bilo zajedničko: bili su veoma ponosni na svoj pokret i na ono što su postigli. Za njih spoljni svet nije imao nekog neposrednog značaja ili interesa. Bili su im samo važni: njihov narodnooslobodilački rat, njihova borba protiv osvajača, njihove pobede, njihove žrtve. Najviše su se ponosili time što nisu nikome ništa dugovali, što su do sada sve postigli bez ikakve pomoći sa strane. U njihovim očima, mi smo bili zaslužni samim tim što smo se nalazili među njima. Bili smo živi dokaz interesovanja koje je spoljni svet najzad počeo da pokazuje prema njima. Mi smo bili sa njima "u šumi". To je već samo po sebi predstavljalo određenu vezu.
Ovom ponosu pridruživao se duh samopožrtvovanja, koji je bilo teško ne poštovati. Život svakoga od njih odvijao se strogo samodisciplinovano, sa potpunim odricanjem; bez pića, pljačke, ljubavi. Kao da je svako od njih bio vezan zakletvom, koja je delimično bila ideološke, a delimično i vojne prirode, jer u uslovima u kojima su se borili svako popuštanje u disciplini predstavljalo bi propust; isto tako nije se moglo dozvoliti da se uzimaju u obzir lične želje i osećanja.
titanik @ 20:10 |Komentiraj | Komentari: 0
petak, prosinac 12, 2008


Rođen je 12. decembra 1914. u Pakoštanima kod Zadra, Hrvatska. Još kao učenik klasične gimnazije u Splitu pristupio je revolucionarnom radničkom pokretu i istakao se u mnogim političkim akcijama koje je organizirala Komunistička partija. U osamnaestoj godini postao je član KPJ. Zbog političke aktivnosti bio je pod prismotrom režima. Na Sveučilištu u Zagrebu, gdje je studirao filozofiju, godine 1935. uhapsili su ga i, na osnovu Zakona o zaštiti države, osudili na godinu dana zatvora.

Poslije izlaska iz zatvora Maks Baće nesmanjenom energijom nastavlja političku aktivnost; a 1936. godine, kada je planuo građanski rat u Španiji, on medu prvim Jugoslavenima odlazi u pomoć Španskom narodu i republici. U Španiji je ostao za sve vrijeme građanskog rata, ističući se na raznim bojištima u redovima internacionalnih brigada, hrabrošću i sposobnošću, kao borac i kao politički radnik.

Poslije građanskog rata, s ostalim pripadnicima internacionalnih brigada, prešao je na teritoriju Francuske. Bio je interniran u koncentracioni logor, odakle je 1940. godine pobjegao i ilegalno se prebacio u Jugoslaviju.

Dolaskom u Split, odmah se uključio u politički rad. Po zadatku partije, organizira razne akcije uperene protiv režima, priprema članove Partije i SKOJ-a za obranu zemlje. Aktivno radi u Pokrajinskom komitetu KPH za Dalmaciju.

Poslije okupacije zemlje Baće je jedan od istaknutih organizatora narodnooslobodilačkog pokreta i partizanskih jedinica u Dalmaciji. Za vrijeme formiranja prvog mosorskog partizanskog voda, 1941. godine, teško je ranjen i ilegalno upućen u Split na liječenje. Čim je ozdravio, uključio se u organiziranje partizanskih jedinica u Dalmaciji. U stvaranju partizanskih jedinica dolazilo je do izražaja revolucionarno iskustvo koje je Maks Baće stekao u predratnoj revolucionarnoj borbi, naročito u Španskom građanskom ratu.

Istaknuti je vojni rukovodilac. Kada je, aprila 1942. godine, formiran štab četvrte operativne zone NOV Hrvatske, Baće je postavljen za operativnog oficira štaba, a u februaru 1943. godine za komandanta Grupe partizanskih odreda Dalmacije; na toj dužnosti ostaje do početka augusta iste godine, kada je preuzeo dužnost političkog komesara Operativnog štaba za Dalmaciju. Prilikom formiranja 8. dalmatinskog korpusa, 7. oktobra je preuzeo dužnost načelnika štaba, a u januaru 1944. godine komandira snagama NOVJ za obranu luke Vis.

Baće je jedan od potpisnika Sporazuma o predaji talijanske divizije, "Bergamo" u Splitu, 12. septembra 1943. godine. Kao predstavnik 8. korpusa, nekoliko puta je putovao u Italiju zbog dogovora i suradnje sa savezničkim jedinicama.

Rezervni je general-pukovnik JNA. Posle oslobođenja obavljao je niz visokih državnih dužnosti: jedan je od rukovodilaca UDB-e, ministar pomorstva u Saveznoj vladi, ambasador FNRJ u Japanu do 1954. godine, a od 1955. godine poslanik FNRJ u Švedskoj. Na petom zasjedanju Generalne skupštine OUN član je delegacije FNRJ. Bio je predsjednik odbora Savezne narodne skupštine, potpredsjednik Sabora Hrvatske i dr. Izvjesno vrijeme bio je i član CK KPH. Kasnije je otišao u mirovinu.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i većeg broja visokih odlikovanja.

Narodnim herojem proglašen je 24. jula 1953. godine.

titanik @ 14:07 |Komentiraj | Komentari: 0
četvrtak, prosinac 11, 2008
U prvom trenutku, Jugoslavija je bila obezglavljena iznenadnošću nemačkog napada. No, sada je prošao prvi šok, jugoslovenskom narodu vratio se onaj snažni duh otpora, po kome su bili čuveni u čitavoj svojoj istoriji. Ustanak koji je dignut u Srbiji u leto 1941. godine, imao je, u biti, odlike nacionalnog ustanka. U ovom ustanku partizani i četnici borili su se jedni pored drugih. On je imao zapanjujućeg uspeha. Nemci su bili iznenađeni. Oslobođeni su veliki delovi zemlje, a seljaci su se listom pridruživali pokretu otpora. Jedinstvena komanda i jedinstven otpor okupatoru izgledao je moguć, čak izvodljiv.
U ovakvim uslovima, u okolini Užica održan je sastanak između Tita i Mihailovića. Izgleda da je na ovom sastanku došlo do nekog privremenog modus operandi, iako nije bilo mogućno postići potpunu saglasnost u pogledu jedinstvene komande. U daljim akcijama, međutim, svaka strana je drugu optuživala za izdaju, a partizani su naročito isticali da su četnici odavali njihove položaje Nemcima i da su se pridružili nemačkom napadu protiv njih. Drugi sastanak dvojice rukovodilaca nije doneo bolje rezultate. Zatim su nastali uzastopni sukobi.
U međuvremenu, Nemci su imali vremena da se priberu. Prikupili su potrebne snage, ponovo okupirali oslobodene teritorije, naterali gerilce da se povuku uz velike gubitke i preduzeli surove odmazde protiv civilnog stanovništva. Dok su preživeli partizani i četnici zaceljivali rane u šumama i planinama, gradovi i sela po ravnicama spaljivani su i uništavani, a streljano je na hiljade talaca, muškaraca, žena i dece.
Na ove i dalje nesreće, partizani i četnici su različito reagovali. U ovom različitom stavu nalazi se i objašnjenje mnogo čega drugog, što je kasnije usledilo.
Četnici su smatrali da rezultati njihovih akcija ne opravdavaju štetu i patnju koje se nanose civilnom stanovništvu. Njihov cilj je bio da sačuvaju stanovništvo, a ne da ga uništavaju. Stoga su nadalje bili sve više protiv aktivnih dejstava; uskoro su neki čak postigli i uzajamno korisne sporazume sa neprijateljem.
Partizani, s druge strane, s pravom komunističkom rešenošću, odbijali su da ih ma kakve prepreke ili represalije odvrate u postizanju zadataka koje su sebi postavili. Oni uopšte nisu vodili računa o sopstvenim životima. A što se tiče civila, i oni su se nalazili u prvoj borbenoj liniji i pružala im se ista prilika da herojski ginu. Što su Nemci streljali više građana i više sela spaljivali, toliko su partizani sačekivali u zasedama više neprijateljevih kolona, i rušili više mostova. To je bila teška odluka, naročito za ljude koji su se borili na svojoj rodnoj teritoriji, ali su je na kraju opravdali događaji i poštovanje koje su Nemci mimo svoje volje morali da pokažu prema partizanima, poštovanje koje ne bi mogla da izazove ni najmanja pomirljivost.
I sada dok smo razgovarali pod zvezdanim nebom, zapitao sam Tita da li bi, posle dve godine od prvih razgovora s Mihailovićem, postojala neka nada da se sa četnicima postigne sporazum i da se stvori ujedinjeni front protiv neprijatelja. On je odmah odgovorio da bi bilo nade ako bi četnici prestali da se bore protiv partizana i okrenuli se protiv Nemaca i ako bi se oni koji su našli zajednički jezik s neprijateljem, vratili na pravi put, ili bili konačno odbačeni. Međutim, on ne veruje da može nastati takva promena stava. Pre dve godine, kad je prvi put video Mihailovića, on je bio čak spreman da se stavi i pod njegovu komandu, ali Mihailović je postavljao uslove koje Tito nije mogao da prihvati.
Sećao se prizora u seljačkoj kolibi kraj Užica: obe strane su bile veoma oprezne; on sam, koga je kraljevska policija toliko godina tražila, osećao se čudno što razgovara na ravnoj nozi sa kraljevskim ministrom vojske; Mihailović, profesionalni, generalštabni oficir, koji nije znao kako da primi ovog komunističkog agitatora koji je postao vojnik, a za koga je napola bio ubeđen da je Rus; obadvojica su smatrali da će onaj drugi da ponudi nešto što bi vredelo prihvatiti.
Tih dana, govorio je on, četnici su imali prednost. Sad su partizani jači, i na njima je da postavljaju svoje uslove. Ali, u svakom slučaju, smatrao je da su četnici postali suviše nedisciplinovani i demoralisani zbog pasivnog držanja i da su suviše otišli u saradnju sa neprijateljem da bi zaista promenili stav. Mnogo štošta se desilo za ove dve godine, što se nije moglo lako zaboraviti.
Upitao sam ga da li su neki četnici dobrovoljno prešli partizanima? — Mnogi — odgovorio je. — Pop Vlado će vam pričati o njima — i on dade znak jednom čoveku sa upadljivo riđom bradom i čitavom zbirkom pištolja, redenika i ručnih granata, koji je izgledao duša i srce male grupe oficira koja je sedela na drugom kraju stola. Kad nam se pridružio, primetio sam da pored uobičajene crvene zvezde, ovaj pokretni arsenal ima i zlatan krst na svojoj kapi. Ovo je bio srpski pravoslavni sveštenik koji je u trenutku nemačke okupacije pokupio sve za borbu sposobne parohijane i poveo ih u šumu. Prvo se pridružio Mihailoviću i postao komandant jedne četničke jedinice. Ubrzo je, međutim, napustio četnike i prišao partizanima. Ovo je uradio, objasnio nam je, zato što kod Mihailovića nije imao dovoljno prilike da se bori. Kod partizana, s druge strane, mogao je da se bori koliko hoće, a istovremeno da i dalje zadovoljava duhovne potrebe Srba u Titovim jedinicama. I mnogi drugi četnici, rekao je, učinili su to isto i iz istih razloga.
Uskoro nam je pop Vlado pokazao da se njegove sposobnosti ne ograničavaju samo na predikaonicu i na bojno polje već da je vešt pripovedač i pravi gurman. On je uopšte bio veoma zanimljiva osoba.
Posle Mihailovića razgovarali smo o kralju Petru. Tito je rekao da pitanje ponovnog dovođenja dinastije ne može konačno da se reši sve dok se ne isteraju Nemci. Kralj se dobro pokazao u vreme državnog udara. Ali, oduševljenje naroda za kralja splašnjavalo je kad bi se narod setio da ovaj udobno živi u Londonu, a on se u planinama i šumama bori za život. Staviše, neki kraljevi proglasi preko radija izazvali su veliko ogorčenje naroda. Na primer, pre nekoliko meseci, kralj je dodelio Karađorđevu zvezdu za "hrabrost pokazanu prema neprijatelju" jednom od Mihailovićevih komandanata, koji je u to vreme živeo u italijanskom štabu, a drugu Karađorđevu zvezdu dodelio je jednom četničkom vođi u trenutku kad je ovaj isti čovek dobio i Gvozdeni krst od Hitlera. Nedavno su, takode, radio-emisije iz Londona, na srpskohrvatskom javljale da je kralj stavio van zakona Titovog načelnika štaba kao izdajicu. Ovo obaveštenje stiglo je do njih posle izuzetno teške bitke s Nemcima, a Tito je rekao da je njegov načelnik štaba, visok, ozbiljan čovek koji je sedeo na drugom kraju stola, ovo veoma primio k srcu.
Na ovo sam odgovorio da su oni možda malo prestrogi prema kralju, jer je on nesumnjivo pogrešno obavešten o izvesnim aspektima situacije i da sam uveren da bi on kao mlad, poletan čovek želeo da se uključi u borbu kad bi imao prilike za to. Kad bi došlo do toga, da li bi mu se dozvolilo da se priključi partizanima, ako bi se on nekako mogao dovesti dovde?
Razmišljajući o ovome, Tita je očigledno zanimala pomisao da bi on, komunistički prognanik, imao jednog kralja pod svojom komandom. To bi, rekao je, moglo doprineti prestižu pokreta u Srbiji, mada ne i u Hrvatskoj, gde je dinastija Karađorđevića nepopularna. To bi dovelo do raznih komplikacija, ali on ne bi sasvim odbacio ovakvu mogućnost. Samo, kad bi došao, kralj bi morao da dođe kao vojnik, a ne kao vladajući suveren; jer, još jednom, o pitanju buduće vladavine u zemlji može se rešavati samo kad se rat završi.
Vodili smo opšti razgovor o politici. Ja sam rekao da sam konzervativac; on, komunista. Razgovarali smo o teoriji i praksi savremenog komunizma. Njegova teorija, u najširim linijama, bila je da cilj opravdava sredstvo. On je ovo iznosio sa velikom iskrenošću. Zapitao sam ga da li je njegov konačni cilj da stvori komunističku državu u Jugoslaviji. Rekao je da jeste, ali da bi to bio postupan proces. Trenutno se pokret, na primer, politički zasniva na "narodnom frontu", ne na strogo jednopartijskom sistemu. Istovremeno, okupacija i rat brzo ruše temelje starih političkih i ekonomskih institucija, tako da će, kad se prašina slegne, ostati veoma malo i put će biti čist za nov sistem. U izvesnom smislu, revolucija je već otpočela.
— A da li će vaša nova Jugoslavija biti nezavisna država ili deo Sovjetskog Saveza? — upitao sam. On nije odmah odgovorio. Zatim reče: — Morate imati na umu da su žrtve koje dajemo u ovoj borbi, žrtve za našu nezavisnost. Stotine hiljada Jugoslovena, muškaraca, žena i dece, izdržalo je mučenja i našlo smrt. Ogromna područja naše zemlje su razrušena. Ne smete misliti da ćemo tako lako odbaciti ono što smo postigli po ovakvu cenu.
Ovo će možda nešto značiti. A s druge strane, razmišljao sam, možda i neće.
Ovo su bile zanimljive misli sa kojima ću leći u postelju. Kad smo se spuštali nizbrdo i preko reke, pokušao sam da sredim svoje utiske o čoveku sa kojim sam razgovarao i zaključio sam da neće biti nemoguće sarađivati sa njim. S vojnog stanovišta, bilo je suviše rano donositi neki zaključak o partizanima ili Titu kao vođi. Prvo moram da vidim šta sve mogu sam da učinim. Ali, Tito je, očigledno, imao energije, odlučnosti i inteligenciju. Isto tako, na moje veliko zadovoljstvo, imao je i smisla za humor. Iako u društvu neobično uzdržan (dosta privlačna mana), bio je sasvim siguran u sebe kad se radilo o suštinskim stvarima. Isto tako, oslanjao se na sopstveni sud o događajima i bio spreman da iznese svoje mišljenje o bilo kom pitanju koje bi se postavilo.
Ukratko, najzad sam naišao na komunistu koji nije morao da sve prosledi na "nadležno mesto", koji bi se držao partijske linije na svakom koraku. On sam bio je merodavna ličnost, a što se tiče partijske linije, on ju je instinktivno znao, ili je možda čak i sam stvarao na svom putu. Istovremeno, nije bilo nikakvog pretvaranja da pripada liberalizmu, ili "socijalnoj demokratiji" ili bilo čemu drugom, osim komunizmu. Bar što se ovoga tiče, znao sam tačno gde se nalazim.
Da li će on vremenom evoluirati — postati više nacionalista, a manje komunista? Da li će i dalje biti veran Moskvi? Da li će ikad biti kadar da odbaci duhovnu privrženost koju je mukotrpno i rigorozno izgrađivao u sebi više od dvadeset godina? To nije izgledalo verovatno.
Ipak, on je imao onu neočekivanu nezavisnost mišljenja, ono neobično nepokoravanje ...
titanik @ 07:18 |Komentiraj | Komentari: 0
srijeda, prosinac 10, 2008
Ovu mogućnost vredelo je ispitati i rekao sam da ću hitno depešom zatražiti mišljenje Glavne komande. Isto tako saglasili smo se da naši načelnici štabova već sutradan počnu izradu zajedničkog plana, po kome će britanski ili američki oficiri za vezu pod mojom komandom, biti dodeljeni svim glavnim partizanskim jedinicama, kao i o pitanju prioriteta kako između pojedinih delova zemlje tako i u pogledu vrste materijala.
Što je noć više odmicala, naš razgovor se udaljavao od najhitnijih vojnih pitanja o kojima smo razgovarali, i Tito, koji se već davno oslobodio one prvobitne uzdržanosti, ispričao mi je nešto o svom životu. Praznine u njegovom pričanju popunio sam kasnije.
Sin hrvatskog seljaka, borio se u prvom svetskom ratu u redovima carske austrougarske armije. Poslat je na ruski front, gde je ranjen i zarobljen od ruske carske vojske. Tako se 1917. godine, u vreme boljševičke revolucije, zatekao u Rusiji. Svi ratni zarobljenici su oslobođeni i on se dobrovoljno prijavio u tek formiranu Crvenu armiju. U njoj je služio čitavo vreme građanskog rata. Ovde je prvi put došao u dodir sa novim idejama. U svoju zemlju vratio se kao ubeđeni komunist.
Tito, ili Josip Broz, da ga nazovemo pravim imenom, sada je počeo da živi životom profesionalnog revolucionara, vernog sledbenika Komunističke internacionale. On to nije krio. U novoj kraljevini Jugoslaviji, čiji je sad bio građanin, Komunistička partija je proglašena ilegalnom skoro odmah posle njenog osnivanja, a protiv njenih članova preduzimale su se teške represalije. Tako je on proveo sledećih dvadeset godina ili u zatvoru, ili skrivajući se, ili u izgnanstvu. Ponosno mi je pokazao svoju fotografiju koju su partizani pronašli u nekim policijskim arhivama i koju je čuvao kao sećanje na ovaj period svog života.
Zatim, 1937. godine, nastalo je novo razdoblje u njegovoj karijeri. Komunistička internacionala sprovodila je čišćenje u inostranim komunističkim partijama. U Jugoslaviji su utvrdili da je partija ozbiljno dezorganizovana i da je zapala u teško sektaštvo. To je ugrožavalo ključno mesto u jugoistočnoj Evropi. Bio je potreban pouzdan, odlučan čovek koji će srediti stvari. Gorkić, generalni sekretar Komunističke partije Jugoslavije, je uklonjen, a Josip Broz postavljen na njegovo mesto.
On je bio dobar organizator. U svojoj ilegalnoj vojsci izvršio je novu podelu odgovornosti, dodelio nove zadatke i uspostavio novu disciplinu. Pozivao je ljude k sebi i određivao im zadatke. Ti — rekao bi — uradi to; a ti — to. To je tako često činio da su njegovi prijatelji počeli da ga zovu Tito. Ime se zadržalo. Preraslo je značenje nadimka. Postalo je poziv na akciju, stožer okupljanja.
Nemačka invazija Jugoslavije 1941. godine neizbežno je izazvala nelagodnost u Moskvi, uprkos sovjetsko-nemačkog pakta. Mudraci iz Kremlja još uvek su odbijali da veruju u priče o predstojećem nemačkom napadu na Sovjetski Savez, ali ipak nisu mogli sa zadovoljstvom da posmatraju širenje Hitlerove vladavine na slovenske zemlje Balkana, koje su istorijski predstavljale sferu uticaja Rusije. Svuda u drugim delovima sveta, komunisti su i dalje nazivali borbu Velike Britanije i njenih saveznika protiv nacističke Nemačke "drugim imperijalističkim ratom". U okupiranoj Jugoslaviji, Komunistička partija, još uvek u ilegalstvu, izgleda da je imala drugačije instrukcije od onih koje su poslate njihovim drugovima u drugim zemljama, uputstva koja nisu bila sasvim u duhu sovjetsko-nemačkog pakta. Čak i pre juna 1941. godine, kad je nemačka invazija na Sovjetski Savez pretvorila "drugi imperijalistički rat" u "herojsku borbu demokratije protiv fašizma", Tito i jugoslovenski komunisti su počeli da se pripremaju za otpor osvajaču. U leto 1941. godine, prvi partizanski odredi su se pod Titovom komandom već borili u Srbiji i na drugim mestima. U početku, oni su se sastojali od manjih grupa odlučnih ljudi i žena, odmetnutih u planine i šume, naoružanih tojagama, sekirama, starim lovačkim puškama i svim drugim što se moglo pronaći. Snabdevanje partizana ostalim oružjem zavisilo je od onoga što bi zaplenili od neprijatelja i što bi im dali seljaci.
Kad su se partizani u leto 1941. godine prvi put pojavili na bojnom polju naišli su na još jedan pokret otpora — četnika, koji su se okupili oko grupe oficira i vojnika kraljevske jugoslovenske vojske pod vodstvom pukovnika Draže Mihailovića. Oni su u prvim danima bili brojniji i bolje naoružani od partizana. Međutim, ni u jednom trenutku njihova disciplina nije bila tako čvrsta, niti organizacija tako dobra kao u partizana.
titanik @ 08:47 |Komentiraj | Komentari: 0
ponedjeljak, prosinac 8, 2008
Rođen je 15. 04. 1916. u Lenjišču. Uoči rata, zaposlio se u Zagrebu kao kovački radnik, u tvornici "Ventilator". Kao bistar mladić, našao se u krugu naprednih radnika koji su se okupljali u Ujedinjenom radničkom sindikalnom savezu Jugoslavije. Ubrzo je zapažen kao sposoban organizator i primljen u Komunističku partiju Jugoslavije. Organizirao je demonstracije i štrajkove.
Poslije okupacije zemlje, kao član, i zatim sekretar, Drugog rejonskog komiteta KP Hrvatske u Zagrebu, organizira omladinske udarne grupe, i sam sudjeluje u brojnim akcijama. S Antom Milkovićem i braćom Gluhak izveo je diverziju na pruzi Zagreb - Sisak, sudjelovao je i u hvatanju policijskog agenta Tiljka, a 14. rujna 1941.
Izvršio je sa svojom grupom napad na grupu ustaša u Vrbanićevoj ulici. Tada je ranjeno 20
ustaša, ali je i sam Kroflin ranjen i uhvaćen.
Šesnaest dana mučen je u zagrebačkoj policiji. Nije priznao čak ni svoje ime. Podlegao je mučenju 30.09.1941.
Narodnim herojem proglašen je 14.12.1949. godine.
titanik @ 09:12 |Komentiraj | Komentari: 0
Kada smo se pojavili, Tito nam pođe u susret. Pažljivo sam ga posmatrao, jer se pred nama nalazilo, kako mi se činilo, jedno od ključnih rešenja našeg problema. "U ratu", govorio je Napoleon, "nisu važni ljudi, već čovek".
Tito je bio srednjeg rasta, izbrijan, preplanulog lica sa pravilnim crtama, čeličnosive kose. Imao je snažno oblikovana usta i žive plave oči. Nosio je tamni poluvojnički kaput i čakšire, bez ikakvih oznaka; uredno vezana tačkasta kravata predstavljala je jedini kontrast u boji. Rukovali smo se i seli.
Kako će, pitao sam se, on izgledati u poređenju sa komunistima koje sam upoznao u Rusiji? Od članova Politbiroa do agenata NKVD-a koji su me svuda pratili, svi su imali jedno zajedničko obeležje: osećanje užasa pred odgovornošću, oklevanje da misle svojom glavom i slepu, bezuslovnu pokornost partijskoj liniji koja je diktirana od viših organa, i groznu atmosferu straha i sumnjičavosti, koja je prožimala njihov život. Da li i Tito spada u takvu vrstu komunista?
Stražar sa nemačkim automatom prebačenim preko ramena donese bocu šljivovice i nali nam u čaše. Ispismo je. Onda nasta počivka.
Prvo je, očigledno, bilo da nađemo zajednički jezik. Ovo, kako sam utvrdio, nije bilo teško. Tito je govorio tečno nemački i ruski, a bio je takođe veoma spreman da mi pomogne u mojim prvim pokušajima na srpskohrvatskom jeziku. Posle nekoliko čašica šljivovice već smo utonuli u razgovor. Jedno sam odmah uočio — Titovu spremnost da bilo koje pitanje svestrano razmotri i, ako je potrebno, da na licu mesta donese odluku. Izgledao je sasvim siguran u sebe; čovek koji odlučuje, a ne potčinjeni. Naići na ovakvu uverenost i nezavisnost u komunista, predstavljalo je za mene novo iskustvo.
Počeo sam time što sam mu izložio cilj moje misije. Britanska vlada, rekao sam, dobila je izveštaje o otporu partizana i želi da im pomogne. Ali ona još uvek nema tačnih obaveštenja o obimu i prirodi partizanskog pokreta. Zato su me poslali sa grupom vojnih stručnjaka da sastavim iscrpan izveštaj i izvestim Glavnog komandanta o najboljem načinu da se pruži pomoć.
Tito je odgovorio da mu je drago da to čuje. Partizani se već dve godine sami i bez pomoći bore protiv nadmoćnije sile. Od opreme su imali samo ono što bi zaplenili od neprijatelja. Kapitulacija Italije ogromno im je pomogla. Ali, veoma im je potrebna i pomoć sa strane. Istina je da je s vremena na vreme, proteklih nekoliko nedelja, nasumice bačen padobranom po neki tovar, ali mala količina koja je na ovaj način doprla do njih, iako su i za to zahvalni, od neznatne je praktične koristi kad se podeli na više od 100. partizana.
Ja sam objasnio naše teškoće; nedostatak aviona; najbliže baze nalaze se u sevemoj Africi; potrebe naših sopstvenih jedinica. Nadamo se da ćemo kasnije moći da prebacimo naše baze u Italiju. To će biti od pomoći. U međuvremenu, kao prvi korak da se poboljša naša organizacija, predložio sam da se spusti padobranom u svaki partizanski glavni štab, u čitavoj zemlji, po jedan oficir sa radio-stanicom. Oni bi bili u vezi sa mnom i našom bazom za snabdevanje. Tako bismo mogli urediti da se oprema dostavlja prema glavnom planu koji bi on i ja sastavili.
Tito se odmah složio sa ovim predlogom. To će, rekao je, pomoći njemu, a nama pružiti priliku da se sami uverimo kako se partizani bore u različitim krajevima zemlje. Zatim je pitao da li smo mislili na to da opremu šaljemo i morem. Posle kapitulacije Italije pre nedelju dana, stanje u obalskom području, koje je bilo pod italijanskom okupacijom, veoma je nesigurno. Partizani ovog trenutka stvarno drže grad i pristanište Split, iako nije bilo verovatno da će ga dugo zadržati. Ukoliko bi se preko Jadranskog mora iz Italije moglo dopremiti nekoliko brodskih tovara oružja i istovariti na određena mesta duž dalmatinske obale oni bi se na neki način mogli transportovati u unutrašnjost, pre no što Nemci konačno učvrste svoj položaj na teritoriji koju su napustili Italijani. Na ovaj način, za nekoliko dana dopremilo bi se u zemlju više materijala no što može da ga prenese nekoliko stotina aviona
titanik @ 09:08 |Komentiraj | Komentari: 0
nedjelja, prosinac 7, 2008
Rođen je 7. listopada 1916. godine u Koturiću, Daruvar, Hrvatska. Nekoliko godina pred rat, završio je zrakoplovnu školu i postao aktivni podoficir — neletač u zrakoplovstvu bivše jugoslavenske vojske.
Travnja 1941. godine, prilikom napada na Jugoslaviju, pada u njemačko, a zatim u talijansko zarobljeništvo (Sarajevo, Beograd), odakle poslije nekoliko mjeseci bježi i vraća se kući, u Koturić; u Ravnoj gori nalazi sigurno sklonište od iznenadnih ustaških napada. Listopada 1941. pristupa NOP-u; radi na organiziranju dojavne službe i smještanju rezervnih namirnica i odjeće. Poslije uspostavljanja veze s rukovodiocima NOP-a, sudjeluje i u akcijama prikupljanja oružja i municije, i organizira ljude za oružani otpor.
Prosinca 1941. godine pristupa Papučkoj četi Slavonskog NOP odreda. Krajem 1941, i početkom 1942. godine, postavljen je za kurira između Sunjske i Papučke čete, a istovremeno radi i na novoj mobilizaciji ljudi za vojsku. Veljače 1942. godine, vraćen je u jedinicu i postavljen za komandira 3. čete 2. bataljona Slavonskog NOP odreda, u kojoj je, svibnja iste godine, na Vranom Kamenu, primljen u KP Jugoslavije. Kasnije je bio komandant 3. bataljona Slavonskog NOP odreda (od svibnja 1942. godine), 2. odreda Treće operativne zone (od sredine 1942. godine) i 16. omladinske brigade "Joža Vlahović" (od proljeća 1943. godine). Poslije toga, bio je operativni oficir divizije, pa zamjenik i, najzad, vršilac dužnosti komandanta 12. divizije.
Sudjeluje, kao borac papučke oružane grupe, u akciji na Bučju, i u napadu na selo Vrhovce, 1941. godine. Kao komandir čete sudjeluje u borbama na Bastaima i Popovcima, i u ofanzivi koju je neprijatelj poduzeo protiv slavonskih partizana, travnja 1942. godine. Već je u tim prvim borbama bio zapažen kao hrabar i odvažan borac. Poslije borbi za Džulovac i Sirače, predvodi, kao komandant, bataljon u rušenju željezničke pruge Beograd-Zagreb. Često izvodi napade na tu, za okupatora važnu, saobraćajnicu, tako da je neprijateljski transport na toj pruzi bio često u prekidu. Uspješno vodi Omladinsku brigadu u borbama za Voćin, Okučane, Viroviticu i Garešnicu. Radovan Knežević je pokazivao ne samo vještinu komandanta, već i neustrašivost čovjeka-borca; zato ulazi u red istaknutih junaka Slavonije. Svojom borbenošću i komandantskim sposobnostima, znatno je doprinio uspješnim borbama njegovih jedinica.
Poslije rata, bio je komandant divizije, pomoćnik načelnika uprave u DSNO, komandant vojnog odsjeka i na drugim dužnostima u JNA. Živi u Beogradu, kao penzionirani general-major.
Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih odlikovanja.
Narodnim herojem proglašen je 27. studenog 1953. godine.
titanik @ 13:03 |Komentiraj | Komentari: 0
subota, prosinac 6, 2008
titanik @ 17:12 |Komentiraj | Komentari: 0
titanik @ 17:10 |Komentiraj | Komentari: 0
Dok smo sedeli, kuriri su donosili izveštaje iz okolnih područja, u kojima su borbe bile u toku. Oni su isporučivali izveštaje pozdravljajući takođe uzdignutom pesnicom. Nekako mi je sve ovo bilo čudno poznato: seljačka koliba, žustar mladi komandant, dobroćudna prilika političkog komesara sa brkovima kao u morža i značkom u vidu srpa i čekića na kapi, devojka s pištoljem i ručnim bombama — opšta atmosfera živosti i iščekivanja. U prvom trenutku nisam mogao da se setim gde sam sve ovo ranije video. Kasnije sam se setio. Čitav ovaj prizor, ovakav kakav je, kao da je bio uzet iz jednog starog sovjetskog filma, o građanskom ratu, koji sam video u Parizu pre sedam-osam godina. U Rusiji video sam revoluciju dvadeset godina posle njenog izbijanja, kad je bila isto tako kruta, pompezna i temeljno uspostavljena kao i svaki drugi režim u Evropi. Sada sam imao priliku da vidim borbu u početku i revolucionare koji se bore za život i slobodu protiv ogromno nadmoćnijeg neprijatelja.
Zbog neprijateljevih aviona i jedinica koje su patrolirale okolinom, izgleda, nije bilo preporučljivo da nastavimo put za štab sve do večeri, a sa naše strane bili smo srećni da se malo odmorimo. U obližnjem voćnjaku ispružili smo se u senci šljiva. Sunce, koje se probijalo kroz lišće, bacalo je promenljive šare po travi. Poslednje čega se sećam pre no što sam zaspao bio je zvuk nemačkog aviona koji je leteo iznad nas, ne sluteći naše prisustvo.
Kad sam se probudio, sunce je već zašlo i bilo je vreme da krenemo. Partizani su nam priredili iznenađenje. Na seoskom trgu nalazio se zaplenjen nemački kamion, izbušen mecima, ali, izgleda, još upotrebljiv. Dva-tri partizana sipala su benzin i vodu u njega, dok je jedan energično trubio. Gomila dece pela se po vozilu.
Ogromna crvena zastava vijorila se sa haube, iako nije bilo jasno da li treba da označava opasnost ili da izrazi politička uverenja vozača. Ovo je pravo slavlje. Osećajući se neprijatno zbog upadljivosti, ukrcali smo se i krenuli.
Kamion nas je povezao duž obale jezera, sa brežuljcima čije su se padine strmo spuštale sa svih strana. Nekoliko kilometara vozili smo se pored jezera. Zatim se dolina odjednom suzila i našli smo se ispod tamnih obrisa tvrđave u ruševinama koja se dizala visoko iznad puta. Oko nje bilo je zbijeno nekoliko kuća, a svetla drugih videla su se na suprotnoj obali planinskog potoka. Negde u blizini čuo se šum vodopada. Još uvek u najvećoj brzini, naš vozač projuri preko klimavog drvenog mosta i pritisnu kočnice. Stigli smo do cilja našeg puta: u Jajce.
Samo što smo ostavili stvari u kući koja nam je bila dodeljena, kad se Velebit, koji je nestao za trenutak, vrati i reče da bi komandant bio srećan ako bih mu se ja sa mojim načelnikom štaba pridružio za večerom. Očigledno, načelnik štaba bio je nužno potreban, a kad je već to potrebno, bolje da imam dvojicu, jednog britanskog i jednog američkog. Tako su i Vivijen i Slim Fariš unapređeni na taj položaj. Narednik Dankan je postao moj lični pratilac, i tako smo krenuli.
Velebit je išao napred. Ponovo smo prešli reku i popeli se do razvalina tvrđave koju smo ranije primetili. Dok smo se probijali kroz drveće, zaustavi nas partizanski stražar izašavši iz senke, a zatim, kad je dobio lozinku, sprovede nas kroz srušene zidove do otvorenog prostora, gde je sedeo neki čovek ispod drveta i proučavao kartu pri treperavoj svetlosti lampe.
titanik @ 07:33 |Komentiraj | Komentari: 0
petak, prosinac 5, 2008


Rođen 27. juna 1903. godine u Novom Vinodolu, Hrvatska. Potječe iz siromašne činovničke porodice. Kao službenik, otac mu je više puta premještan, pa je i Slaviša djetinjstvo i mladost proveo u raznim krajevima zemlje— od Like i Hrvatskog primorja do Srijema i Slavonije. U višim razredima gimnazije, kad je pod utjecajem Oktobarske revolucije počelo revolucionarno previranje i u redovima omladine, Slaviša je jedan od osnivača đačkih vijeća u bjelovarskoj gimnaziji. U sukobu dviju struja u tadašnjem pokretu srednjoškolaca — revolucionarne i građansko-liberalne — on se priklonio prvoj. U borbi protiv klerikalnih elemenata, koji su taj pokret srednjoškolaca u Hrvatskoj nastojali staviti pod svoju kontrolu, Slaviša je došao u sukob i sa školskim vlastima, pa je isključen iz bjelovarske gimnazije. Prisiljen da potraži drugu školu, izabrao je Koprivnicu; tamo je maturirao.
Dolaskom na Zagrebačko sveučilište, Slaviša se kao student tehnike ponovno angažira u antirežimskim političkim akcijama. Kao dobar student i omiljen drug, izabran je za predsjednika stručnog Kluba slušača tehnike, jedinog stručnog udruženja studenata koje je već u to vrijeme vodilo političku kampanju protiv primanja stranih i zapostavljanja domaćih stručnjaka u jugoslavenskoj privredi. Ta akcija Slavišinog Kluba naišla je na odjek u jugoslavenskoj, pa i stranoj štampi.
Dobivši diplomu inženjera, Slaviša je nekoliko godina radio u Zagrebu, a 1930. otišao je u Banja Luku, gdje je u vrijeme diktature razvio antirežimsku političku djelatnost. Povezao se s revolucionarnim studentima koji su tada djelovali u pokrajini, i posebnu pažnju posvetio poznatom Klubu akademičara Banja Luke (KAS). Kao kroz svojevrsnu školu marksizma, kroz KAB je prošlo nekoliko stotina studenata, od kojih su neki kasnije postali istaknuti partijski i državni rukovodioci, Kao komunist, iako još formalno to nije bio, Vajner je 1936. premješten u Sarajevo. No, Slaviši, dinamičnom čovjeku, premještaj u glavni grad Bosne i Hercegovine daje samo veće mogućnosti za revolucionarnu djelatnost. Druželjubiv temeljite naobrazbe, ubrzo stječe širok krug prijatelja i post o val a ča koji su ga cijenili i kao karakternog čovjeka i kao stručnjaka. Udruženje inženjera bira ga za svog sekretara, što za sarajevsku partijsku organizaciju, u vrijeme kada komunisti razvijaju intenzivnu političku aktivnost, znači novo pouzdano uporište i među tehničkom inteligencijom. Godine 1940, i formalno je primljen u Komunističku partiju Jugoslavije.
Poslije fašističke okupacije zemlje, Vajner neumorno radi na pripremama za ustanak, sve svoje znanje i dvadesetogodišnje revolucionarno iskustvo stavlja na raspolaganje Partiji. Kad je Centralni komitet KPJ, 4. jula 1941, narodima Jugoslavije uputio poziv na oružanu borbu, Vajner odlazi na Romaniju, gdje organizira prvu oružanu grupu za borbu protiv okupatora. Komandir prve partizanske čete je Čiča, komandant prvog partizanskog Romanijskog odreda je opet Čiča. On je već 1941, kao neustrašiv borac koji je prvi jurišao na Žljebove, na Mokro, Kram, Sokolac, Rogaticu, živ pretvoren u legendu. U narodu je bio oličenje hrabrosti i pravde. Bio je komandant-drug koji i posljednju cigaretu dijeli s borcima, ali i komandant-starješina koji kažnjava svaku neposlušnost. Kao iskusan politički radnik i zapažen vojni strateg, bio je član Glavnog štaba Bosne i Hercegovine. U tom je svojstvu, zajedno s Rodoljubom
Čolakovićem i Svetozarom Vukmanovićem, prisustvovao sastanku s Titom i članovima Vrhovnog štaba, 25. decembra 1941, u Rogatici. Na tom je sastanku Tito rezimirao dotadašnja iskustva borbe i dao smjernice za razvoj ustanka.
Posebnu ulogu Čiča je imao u raskrinkavanju četničke izdaje potkraj 1941. Portretirajući Vajnera u knjizi "Susreti i sjećanja", Rodoljub Čolaković, jedan od bliskih Čičinih prijatelja i suboraca, kaže da, u vrijeme kratke borbene suradnje četnika i partizana 1941, obični četnici nisu skrivali divljenje prema Čiči. On je i za njih bio "legendarni junak s Romanije" s kojim "nema šale". Uz već poznatu četničku averziju prema komunistima, koja je bila suština Dražine "nacionalne politike", bio je to razlog više zbog kojeg su četnički glavari, čim su prekinuli suradnju s partizanima, pokušali ubijediti svoje ljudstvo i narod da je potrebno ubiti Čiču. No, na njihovo zaprepaštenje, Čiča bi se iznenada pojavljivao na njihovim zborovima, i stojeći u sedlu na konju, održao narodu i postrojenim četnicima govor o ciljevima narodnooslobodilačke borbe i četničkoj izdaji, a zatim bih se uz opće odobravanje prisutnih, udaljio sa svojim pratiocima, a da se ni jedan četnik ne bi usudio da puca za njim.
U vrijeme druge neprijateljske ofanzive, Čiča se sa Šumadijskim bataljonom Prve proleterske brigade nalazio u Han-Pijesku, gdje je tada bio smješten i Glavni štab Bosne i Hercegovine i Pokrajinski komitet Partije. Prisiljen na povlačenje pod desetostruko nadmoćnijim neprijateljem poslije žestoke borbe, Čiča je proletere, među kojima se nalazila i grupa boraca Birčanskog odreda, doveo u Pjenovac. Tu su, na željezničkoj stanici, prenoćili, da sutradan krenu u pravcu Olova. No, kad je već dio Birčanskog odreda otišao, i kad se kolona proletera formirala za pokret, četnici su doveli njemačko skijaško odjeljenje na brdo iznad željezničke stanice, dok je željezničkom prugom od Berkovine pristiglo njemačko konjičko odjeljenje. Oba su odjeljenja otvorila vatru iz automatskog oružja, i prosto pokosila iznenađene borce. U tjesnacu u kojem se nalazila željeznička stanica, 21. januara 1942. je poginulo 59 boraca Prve proleterske, među njima i njihov komandant Milan Ilić i komesar Draganče Pavlović, dok je Ciča, teško ranjen, da ne bi živ pao neprijatelju u ruke, izvršio samoubojstvo. Njegovo tijelo Nijemci su odvezli najprije u Vlasenicu da ga pokažu narodu, a odatle u nepoznatom pravcu, prema Srbiji. Za njegov grob nikad se nije saznalo. Umjesto njegova groba, ostale su brojne pjesme i neuništiva legenda o Čiči Romanijskom.
Narodnim herojem proglašen je 25. septembra 1944.
titanik @ 09:34 |Komentiraj | Komentari: 0
utorak, prosinac 2, 2008

Neko mi je dao jabuku. Dok sam je jeo, visok, tamnoput mlađi partizan, čije su oznake, dobro sašivena uniforma, i oprema ukazivale da je osoba od većeg značaja, prišao mi je i predstavio se kao major Velebit, iz Titovog Vrhovnog štaba. Njega su, kako mi je rekao, poslali da me dočeka i doprati u Titov štab. Pošto me je ovako pozdravio, Velebit nije gubio vreme već je prešao na stvar. Partizani su, rekao je, srećni što sam došao. Nadaju se da moj dolazak znači da će dobiti materijal. Da li saveznici shvataju da se oni već dve godine očajnički bore protiv daleko nadmoćnijih snaga bez oružja i opreme, osim onoga što su uspeli da zaplene od neprijatelja?

Dugo nisam mogao da dodem do reči. Tada sam mu rekao da su me poslali baš zato što britanska vlada želi da zna više o stanju u Jugoslaviji. Politika vlade bila je jednostavna. Ona je bila za to da se pruži sva moguća pomoć onima koji se bore protiv neprijatelja. Ovo ga je, izgleda, umirilo i uskoro smo prešli na uobičajeni razgovor. Dok smo razgovarali sedeći kraj vatre, počelo je uskoro da se razdanjuje. Više nije bilo svrhe da čekamo drugi avion. Sada više neće ni doći. Preostala nam je jedino nada da ih nisu spustili na pogrešno mesto i da nisu pali u ruke Nemaca.

Partizani su prikupili materijal izbačen iz našeg aviona i, natovarivši ga na seljačka kola, odvezli su ga na sigurno mesto. Na obližnjim brežuljcima nalazile su se nemačke jedinice, a i nemački avioni u blizini, tako da otkrivena dolina uopšte nije predstavljala pogodno mesto za boravak preko dana. Pogašene su vatre; konji privedeni i tako smo krenuli u pratnji nekoliko desetina partizana.

Put nas je vodio duž obale brzog plaininskog potoka, među visokim zelenim bregovima. Sunce je sijalo. S vremena na vreme sretali smo seljake koji su nas vedro pozdravljali. Vlatko Velebit se pokazao kao prijatan saputnik. Pre rata bio je advokat i mladić koji je uživao u gradskom životu. Poreklom Srbin, poticao je iz ugledne oficirske porodice. Otac mu je bio general. Bio je načitan i dosta je proputovao. U prvim danima otpora, pre no što se pridružio partizanima u planini, radio je ilegalno za njih u Zagrebu i u drugim gradovima pod nemačkom okupacijom — izuzetno opasna dužnost. Pored drugih pozitivnih osobina, umeo je brzo da misli a imao je i dosta smisla za humor, što je sve predstavljalo dragocene odlike u doba rata. Narednih osamnaest meseci viđao sam ga vrlo često.

Posle jednog ili dva časa jahanja stigli smo u malo, suncem obasjano selo, visoko u bosanskim brdima. Kuće od drveta bile su zbijene oko trga obraslog drvećem. Iznad kuća uzdizalo se minare džamije. Ovo selo se zvalo Mrkonjić Grad ili, kako ga je zvao narednik Dankan, "Mejkoneči-Grad". U njemu je bio štab partizanskog komandanta Slavka Rodića, kod koga smo doručkovali.

Rodić, smeo mlad čovek od nekih dvadeset pet godina, pošao nam je u susret, jašući na oficirskom paradnom konju, zarobljenom od Nemaca. Sa njim su bili njegov načelnik štaba i politički komesar, krupan veseo Srbin, dugih brkova. Zajedno smo krenuli ka seljačkoj kući, gde nas je čekao spreman doručak. Na vratima nas je uzdignutom pesnicom pozdravio krupan stražar, naoružan automatom. Jedna lepa devojka, s pištoljem i nizom ručnih bombi za pasom, ubojita izgleda, posipala mi je vodu iz bokala da operem mke i obrisala ih ubrusom. Tada smo seli da doručkujemo, suv crni hleb koji smo zalivali rakijom. Razgovarali smo o raznoraznim stvarima: konjima, padobranstvu, politici, ali razgovor se, kako sam utvrdio, stalno vraćao na isti predmet koji je bio svima na pameti: kada će saveznici poslati oružje partizanima?

titanik @ 10:32 |Komentiraj | Komentari: 0
ponedjeljak, prosinac 1, 2008
Rođena je 4. avgusta 1918. godine u Studencima, Perušić, Gospić. Potiče iz srpske porodice. Gimnaziju je učila u Gospiću i Zagrebu, a srednju medicinsku školu u Beogradu. U školi je došla u dodir sa omladinskim pokretom, kome je pristupila 1936. godine. Radila je u Omladinskoj sekciji Ženskog pokreta, Zadruzi mladih devojaka, docnije u društvu „Polet“ i u stručnom udruženju medicinskih sestara.

Hapšena je 1937. i 1940. godine. Posle izlaska iz zatvora, aprila 1940. godine, primljena je u članstvo KPJ. U KPJ prima je dr Nenad Parenta sa kojim se povezala još 1936. godine. Kada je počeo ustanak 1941. godine, Saša je bila sekretar partijske organizacije pri bolnicama u Beogradu.

Radila je na okupljanju sanitetskih kadrova za partizanske odrede i prikupljanju sanitetskog materijala. Tada je bila i član Mesnog odbora Narodnooslobodilačkog fonda u Beogradu. Septembra 1941. godine je otišla iz Beograda u Rasinski partizanski odred. Najpre je bila borac, a zatim je kao politički komesar čete učestvovala sa ovim odredom u mnogim borbama koje su vođene na Blacu, Šiljegovcu, Ribarskoj Banji i drugim mestima.
Grupa boraca kosovskog odreda

Godine 1943. bila je član Oblasnog komiteta KPJ za Kosovo. Maja iste godine prebacila se na Šaru, sa grupom partizana otišla na teren Kumanova i Vranja, gde je formiran odred, a kasnije Prva kosovsko-metohijska brigada. Saša je postala politički komesar te brigade. Februara 1944. godine ranjena na Biljači u borbi sa bugarskim okupatorskim jedinicama.
Grob Savke Javorine u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu

Kosovska brigada koja se probijala ka Jegejskoj Makedoniji vodila je neprekidne borbe sa četnicima. Na putu od Ozjaka za Kuku planinu, koji je trajao 25 dana, brigada je vodila 30 borbi. U vrlo teškim uslovima, u neprekidnoj borbi, čitava brigada je pokazala izvanredan heroizam. Saša, politički komesar, bila je oličenje toga heroizma. Jula 1944. godine Saša je prešla u VIII srpsku brigadu 22. divizije, u kojoj je takođe bila politički komesar. 8. septembra 1944. oslobađali su Vranje i Vladičin Han. U decembru je došla u oslobođeni Beograd i na Čukarici formirala partijsku organizaciju. Kasnije je bila sekretar III rejonskog komiteta partije u Beogradu.

Godine 1946. otišla je u Zaječar i bila sekretar Sreskog i član Okružnog komiteta KPJ za Zaječar. Od 1947. do 1953. radila je u kadrovskoj upravi CK KP Srbije, u Beogradu, a od 1953. do 1955. godine je bila sekretar Sreskog komiteta SKJ za Svetozarevo.

Od 1955. godine radila je u administarciji Saveznog izvršnog veća u Beogradu.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. godine. Ordenom narodnog heroja Jugoslavije odlikovana je 9. oktobra 1953. godine.
titanik @ 19:01 |Komentiraj | Komentari: 0
Trzajem otvorio mi se padobran, tako da sam počeo da visim, kao da me je neko obesio o konopac, visoko iznad neke planinske doline, zelenkastosive i magličaste na mesečevoj svetlosti. Izgledala je, pomislio sam, privlačno sveža i hladna posle peska i užarene severne Afrike. Negde iznad mene avion, koji je ispunio svoj zadatak, uputio se nazad u bazu. Zvuk njegovih motora postupno se gubio u daljini. Daleko ispod mene i na dosta širokom prostranstvu mogao sam da vidim puno zapaljenih vatri. Nadao sam se da su to prave vatre, jer su i Nemci palili noću vatre na različitim mestima Balkana, u nadi da će skrenuti dopremanje materijala i spuštanje padobranaca sa njihovog pravog mesta namene. Što sam se više spuštao, mogao sam čuti udaljeno vikanje koje je dolazilo iz pravca vatri. Još uvek nisam mogao da ugledam tle neposredno ispod mene. Mora da su nas, razmišljao sam, spustili sa znatne visine, kad spuštanje traje ovoliko dugo. Zatim, bez nekog predznaka, trgao sam se i lupio našavši se ležeći u polju vlažne trave. Na vidiku nije bilo nikoga. Oslobodio sam se kaiševa, savio padobran i pošao da tražim partizane.

Na prvom polju, koje sam prešao, još uvek nisam našao nikoga. Zatim, provlačeći se kroz živicu, našao sam se licem u lice s mladićem u nemačkoj uniformi i automatom. Ponadao sam se da je nemačka uniforma zaplenjena. "Zdravo!", rekao sam bojažljivo. "Ja sam engleski oficir!" Na ovo mladić spusti automat i zagrli me, dovikujući nekome preko ramena: "Našao sam generala!" Ostali partizani pritrčali su da me vide. To su, uglavnom, bili veoma mladi ljudi, sa visokim, slovenskim jagodicama i crvenim zvezdama našivenim na kapama, s neobičnom mešavinom građanske odeće i zaplenjenih neprijateljevih uniformi i opreme. Jedino zajedničko svima bila je crvena zvezda ponegde ukrašena srpom i čekićem. Zajedno smo pošli ka vatrama, koje sam video kako trepere kroz drveće. Dok smo išli, partizani su uzbuđeno pričali.

Bilo je hladno i bio sam srećan kad sam se približio plamenu. Tamo sam zatekao Vivijena Strita (Vivian Street), Slima Fariša (Slim Farish) i narednika Dankana (Duncan), sve u odličnom stanju posle iskakanja. Zajedno smo nabacali pruća i slame, jer još nije bilo traga drugom avionu kojim je, nekoliko minuta posle nas, poleteo ostali deo grupe iz Bizerte, a bilo je važno da održavamo vatre koje će im služiti kao putokaz...
(nastavice se)

titanik @ 08:14 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare